Žena je gola – to čime se trenutno bavi praktičnije je obavljati bez odeće – kada neko zvoni na vratima.

Žena pretrne. Nepomična: jelen nasred puta okovan farovima automobila. Srce sve brže lupa. Žena razmišlja. Ili barem pokušava da razmišlja.

Ponovo zvone. Prva stvar koja ženi pada na pamet je da treba da se obuje. Ne da se obuče; da se obuje. Glupo, zar ne? Ali tako je. Čovek nikada ne zna kako reaguje. I još uvek gola, i bosa, odlazi da pogleda ko je.

Žena ne zna šta joj je činiti. Da nisu promoteri? Neki komšija? Poštar? Još gore: da nisu oni?

Dečak. Žena odlazi po njega u sobu, budi ga, stavlja mu prst na usta. Pssst, mili moj, moraćeš da budeš tih. Misliš da ćeš moći? Kao što smo radili i pre.

Žena se nasmeši na pokorno odobravanje deteta i kaže mu da se sakrije u kupatilo. I da nipošto ne pravi buku. Žena samo što se nije izgubila u talasu nežnosti koji ju je preplavio, ali sada nije trenutak za to. Ponovo zvone. Pošto se uverila da je on sakriven i da neće pra­ viti buku, žena zastaje, uzima pajser i prislanja ga uz dovratak. Zatim na prstima odlazi do kuhinje, pronala­zi kućnu haljinu i kecelju, oblači kućnu haljinu i vezuje preko nje kecelju, oko struka. Potom shvata da je kecelja suvišna i skida je. Na vratima ponovo zvone, ovoga pu­ta još upornije. Žena kreće da otvori. Seti se da je bosa. Opet zvono. Žena otrči da obuje papuče i pogleda kroz špijunku.

Nadala se da su još uvek dole, ali ne, već su se pope­li. Neko im je otvorio vrata od zgrade. Ili možda imaju kalauz za otključavanje ulaznih vrata? Sve je moguće, žena to zna iz sopstvenog iskustva. Sve je moguće, u da­ našnje vreme. Svet je okrenut naglavačke. I nije okrenut naglavačke da bi započeo prijatan telesni odnos. Svet je okrenut naglavačke zato što je okrenut naglavačke.

Zvono još jednom zvoni. Čuje se kucanje zglobovi­ma prstiju na vratima. Kao da joj poručuju, ti zglobovi prstiju s vrata:

Otvorite, znamo da ste kod kuće, šta god da izgovori­te može biti upotrebljeno protiv vas... 

​

​

​

Na pragu ulaznih vrata, dva čoveka. Jedan u odelu s kravatom, elegantan, vitak, uskog nosa i tankih usana, s tehnokratskom akten­-tašnom u ruci. Drugi je zdepa­stiji, bezizraznog lica, u radničkom kombinezonu, s kutijom alata u jednoj od ručerdi.

– Op­prostite, bila sam pored mašine za veš, nisam čula...

Samo što je ovo izgovorila, shvatila je da je to po­grešna laž. Iz kuhinje ne dopire nikakav zvuk mašine za veš.

Dva čoveka gledaju ženu kao da ne gledaju ženu.

Čudno je. Ovi ljudi ne izgledaju nasilno. Naprotiv. Ovaj u odelu deluje elokventno; drugi je istina neotesa­niji, krupniji, odsutniji.

– Dobar dan, draga gospođo – obrati joj se rečito ovaj u odelu. – Došli smo da ugradimo strah.

– S­strah?

Na licu elokventnog čoveka u odelu javlja se izraz retoričkog iznenađenja:

– Gospođa nije bila obaveštena? – Čovek joj pogle­dom upućuje jedno dakle.

Žena grize usnu:
– A to mora danas? Već sam isplanirala... 

Elokventni čovek u odelu odgovara na to, odsečno, mada obazrivo:

– Draga gospođo, napredak se ne zaustavlja. To je za dobrobit zemlje.

– Tako je. Ali ja nisam sprem...
Čovek u odelu deluje neprijatno iznenađen:
– Nemojte mi reći da ste protiv dobrobiti zemlje. – Ja...
– Ili protiv napretka.
– ...
– Ili protiv straha.
Žena grize usnu:
– Ne. Naravno da ne... 

​

​

​

Žena mora da je od samog početka shvatila kako elokventni, elegantni čovek u odelu neće odustati. I ne, ne odustaje:

– Vi znate da je ugrađivanje straha patriotski cilj. Naredba br. 359/13. Dekret 8: „U svim domovima strah treba da bude ugrađen u roku od 120 dana“. Jeste li čuli za ovaj dekret, niste?

– Ovaj...
– A za naredbu?
– Da...
– To je važno. Događaj godine. Ključno za dobro funkcionisanje. A ključno za dobrobit svih nas jeste da ugrađivanje straha bude blagovremeno i uredno sprove­deno i da rokovi integracije budu ispunjeni.

Žena provuče prste kroz kosu, nervni tik. Neki bi u tome videli gest zavođenja, ili podsvesni izraz ženske erotske zainteresovanosti. Pa nije baš uvek tako.

Elegantni čovek koji je, kako smo videli, i rečit, na­stavlja:

– Vi razumete, zar ne?
– Ovaj...
Čovek se nasmeje. Iako još uvek mlad, već ume da bude paternalistički raspoložen. 

– Recite da razumete, draga gospođo. – Vi hoćete da ja...?
Čovek sleže ramenima:
– Takva su pravila.

Žena steže kosu između kažiprsta i palca:
– Ovaj... Naravno...
Čini se da onaj drugi, mrzovoljni majstor, kreće na­pred. Možda se nije ni pomerio, još uvek nisu prekorači­ li prag, ali se stiče utisak da on napreduje. Tiha pretnja, nezgrapnost ovog čoveka.

Elegantni, rečiti čovek sleže ramenima. Ili se barem čini da sleže ramenima. Suptilnim pokretom, skoro ne­primetno. Ili je to samo suptilna sugestija pokreta koji ne mora da se dogodi da bi se dogodio:

– Nemojte posle da kažete kako vas nismo obave­stili, draga gospođo... Pravila su vrlo jasna. Građanin koji na treće obaveštenje ne potvrdi da shvata instrukci­ je, može i mora (podvlačim ovo mora, kako bi gospođa uvidela da nas ništa lično ne okreće protiv vas) biti pod­vrgnut adekvatnoj fizičkoj opomeni, koju određuje tim ugrađivača prema sopstvenom nahođenju, ali u okviru onih zakonski dozvoljenih opomena.

Drugi čovek zastrašujuće razvuče usta u rastući po­lumesec. Počeša se dole. Da li je to možda neka sublimi­nalna poruka, eksplicitna, ili je prosto naprosto neva­spitanje? U poređenju s ovim prostačinom, govornik je primer uglađenosti.

Što ne znači i da je manje opasan:

– Vi razumete. Razumete, zar ne? Mi samo izvrša­ vamo naređenja. Naravno da razumete. Ugrađivanje straha je za vaše dobro. Za dobrobit svih nas. Onda ra­ zumete, zar ne? 

Žena potvrđuje. Šta bi drugo mogla? Šta bi drugo mogla nego da potvrdi?

Rečiti šapatom izgovara, kao sufler koji dobacuje re­pliku zaboravnoj divi.

– Recite da, draga gospođo.
– D­da...
Grč silazi s lica slatkorečivca, kao da mu je laknulo. – Vrlo dobro, draga gospođo. To onda znači da mo­žemo ući.
Žena izgleda kao da ne razume. To je uobičajeno. Re­čiti čovek se smeši. Žena razmišlja, kao što bi i svako dru­gi: kada im ne bih dozvolila, da li bi oni mogli da uđu?

Da nisam počinila fatalnu grešku? – kao da govore ženine oči.

Rečiti čovek se smeška. Uvek uživa u ovom delu. Ne­doumica. One razmišljaju. Uvek razmišljaju.

Neka ih neka razmišljaju. 

​

​

​

(...)

​

Rui Zink, Ugrađivanje straha, Clio, Beograd, 2015.

​