Kiša u Barseloni
Pau Miro
TRANSLATED FROM CATALAN BY HVT
Kiša u Barseloni
Mislim da nisam ja luzerka, već društvo. Ja sam učinila sve što je bilo u mojoj moći... društvo je podbacilo, nisam ja kriva. Društvo nas odbacuje, etiketira.
Karol, prostitutka iz Ravala
Kurve govore, Režina de Paula Medeiros
Primedba autora: sve gramatičke i sintaktičke greške koje prave likovi upotrebljene su kao izražajno sredstvo. Nisu označene kao greške radi lakšeg čitanja.
LICA
KARLOS
LALI
DAVID
MESTO
U malom stanu, u Ravalu, u Barseloni. Stan od najviše 30 kvadratnih metara.
Soba, u njoj je jedan krevet, s obe strane do poda vise šareni čaršavi. Pored kreveta je noćni stočić s dve fioke. Na stočiću je kasetofon. Prozor sa zavesama. S plafona visi sijalica bez lustera. Na jednom od zidova je razbijeno ogledalo. Pored njega je reklamni sat firme Cinzano, na kazaljke. Na drugom zidu visi telefon iz osamdesetih godina. Razvaljena stolica. Mali frižider sa zarđalim vratima na kome su nalepljene zastarele nalepnice upadljivih boja.
Dvoja vrata, jedna su od kupatila, a druga od ulaza.
Buka sa ulice. Leto. S vremena na vreme se čuje galeb.
1. Galeb
U sobi. Noć. Na krevetu je jedna žena, zove se Lali, nosi haljinu od plavog pliša, lakira nokte na rukama. Pored nje je kutija bombona. Lali je bosa.
Na stolici sedi Karlos. Na sebi ima atletsku majicu i sive pantalone. U ruci drži omot od bombone. Polako čita s omota:
KARLOS: „Jedne noći, posadio sam Lepotu na kolena. I bila mi je gorka.“
Pauza.
LALI: Lepa je.
KARLOS: Od koga je?
LALI: Od... Kako se zvao onaj od pre neki dan?
Pauza.
LALI: Dante?
KARLOS: Ne. Onaj drugi.
Pauza.
LALI: Sranje, niko mi ne pada na pamet.
KARLOS: Predaješ se?
Pauza.
LALI: Da.
KARLOS: Rembo.
LALI: Rembo?
KARLOS: Francuski pesnik (1854–1891).
LALI: Super. Ovog još nismo izvukli, a?
KARLOS: Mislim da nismo.
LALI: Pročitaj mi ponovo.
KARLOS: „Jedne noći, posadio sam Lepotu na kolena. I bila mi je gorka.“
LALI: Naravno, znači da...
Pauza.
LALI: Da je lepota ponekad gorka.
KARLOS: Da.
LALI: Razumeš?
KARLOS: Pretpostavljam.
LALI: Jedne noći je bio sa nekom jako lepom ženom, bila je mnogo lepa, ali nije bila pouzdana i mislio je da je gorka.
KARLOS: Ti si mnogo lepa.
LALI: I gorka?
KARLOS: Ne, dobro, ponekad, ali ne mnogo.
LALI: Hoćeš još jednu?
KARLOS: Onda kažeš da sam debeo ko foka.
LALI: Pa i jesi ko foka.
KARLOS: Kasnije ću.
Karlos ustaje i staje pred ogledalo, vadi nožić za brijanje i počinje da ga prevlači po bradi.
LALI: Opet se briješ?
KARLOS: Ovde su mi ostale neke dlačice. Kako je prošlo jutro?
LALI: Išla sam na faks.
KARLOS: Na koji?
LALI: Ovde, na Univerzitetskom trgu.
KARLOS: I?
LALI: Dva.
KARLOS: Samo?
LALI: Završava se školska godina. Ima malo ljudi.
KARLOS: Jesu bili goli?
LALI: Ne. Bili su mnogo fini.
Pauza.
LALI: Uvukla sam se na neko predavanje. Na faksu.
KARLOS: Zašto?
LALI: Da vidim kako je.
KARLOS: I kako je?
LALI: Mnogo mi se svidelo.
KARLOS: Gledali su te popreko?
LALI: Ne znam. Mnogo mi se svidela atmosfera i ništa nisam primetila. Pare su u torbici.
Pauza.
LALI: Mnogo bih volela da studiram.
KARLOS: Zašto?
LALI: Ne znam. Da naučim neke stvari i budem malo normalnija.
KARLOS: Ti si bolja od normalnih.
Karlos stavlja nožić u džep od pantalona i prilazi krevetu. Uzima Lalinu torbicu i iz nje vadi novac, onda klekne na kolena ispred kreveta i vadi kutiju od cipela. Otvara je. Kutija je puna novca i papirića od bombona.
LALI: Trebalo bi da ga odneseš u banku. Već danima nisi išao.
KARLOS: Sada nema puno. U poslednje vreme ne stiže puno love.
LALI: Znam.
Karlos najpre stavlja novac u kutiju, a onda i papirić od bombone, koji je držao u džepu. Pre nego što spusti papirić, malo ga oliže. Zatim zatvara kutiju i stavlja je pod krevet.
Čuje se galeb. Karlos ustaje i prilazi prozoru.
LALI: Ponovo je tu?
KARLOS: Da.
LALI: Je l’ onaj isti?
KARLOS: Mislim da jeste.
LALI: Izbliza nisu tako lepi.
Karlos se vraća do stolice, prolazi pored firižidera, otvara ga i iz kutije vadi jednu bombonu, onda zatvara frižider i seda na stolicu, odvija bombonu i jede je. Malo žvaće i čita s omota:
KARLOS: „Bez tebe drvo ne bi bilo drvo, ništa bez tebe ne bi bilo to što je.“
LALI: Ta mi se više sviđa.
KARLOS: Nije loša. Ko je u potpisu?
LALI: Ova je od onog Dantea.
KARLOS: Ne.
LALI: Od onog kog smo izvukli malopre?
KARLOS: Ne, ni ovog još nismo izvukli.
Pauza.
LALI: Ajde, reci.
KARLOS: Đ. Kaproni, italijanski pesnik (1912–1990).
LALI: Bez tebe drvo ne bi bilo drvo, ništa...
KARLOS: Bez tebe ne bi bilo to što je.
LALI: Ako nje nema, ni drveća nema.
KARLOS: Da.
LALI: Ako nje nema, onda... sve će biti drukčije i stvari neće biti to što jesu.
KARLOS: Da, naravno.
Sada zvoni telefon. Ne javljaju se. Zaćute. Telefon prestaje da zvoni i pogledaju se.
KARLOS: Zar već?
LALI: Već je stigo.
KARLOS: Ali tek je petnes do jedanes.
LALI: Uvek dođe ranije.
KARLOS: I danas te zvao na večeru?
Karlos sedi na stolici, vadi iz džepa žilet i ponovo prelazi žiletom po bradi.
LALI: Da, idemo kod Bake.
KARLOS: Sačuvaj mi parče pice.
LALI: Važi.
Lali vadi najlon čarape iz fioke na noćnom stočiću.
KARLOS: Obući ćeš te čarape?
LALI: Mnogo mu se sviđaju.
KARLOS: Pocepane su.
LALI: Samo na par mesta je pustila žica.
KARLOS: A nećeš da nalakiraš nokte na nogama?
LALI: Kasno je.
KARLOS: Imaš još vremena.
LALI: Hoću da stignem na vreme.
Lali oblači čarape.
KARLOS: Zašto?
LALI: Šta?
Karlos se poseče na bradi i tiho jaukne.
LALI: Šta to radiš?
KARLOS: Poseko sam se.
Pauza.
KARLOS: Nije ništa, poseko sam bubuljicu.
Lali ulazi u kupatilo. Zvuk slavine. Pojavljuje se s parčetom nakvašenog papira u ruci.
LALI: Uzmi, stavi ovo.
KARLOS: Ne, ma nije to ništa. Ti namaži nokte, imaš vremena.
LALI: Namazaću ih sutra, prestani.
Pauza.
LALI: Jesi dobro?
Karlos klima glavom. Lali nastavlja da navlači čarape.
KARLOS: Dobro mirišeš.
LALI: Kupila sam neki dezodorans u supermarketu. U torbici mi je, ako hoćeš.
KARLOS: Hoću.
Lali je navukla čarape do pola i daje Karlosu torbicu. Karlos pretura po torbici. Nalazi dezodorans. Stavlja ga.
LALI: Dobar je, a?
KARLOS: Da.
LALI: Sada je na akciji. Palmoliv.
Lali ustaje s kreveta i vadi karmin iz torbice koju drži Karlos. Maže usne pred ogledalom.
LALI: Kako izgleda?
KARLOS: Šta?
LALI: Lip Glass. Efekat vlažnosti.
KARLOS: ...?
LALI: Karmin.
KARLOS: A, dobro.
LALI: Izgleda kao da su vlažne, je l’ da? Daj mi periku.
Karlos vadi periku iz torbice. Perika je uvijena u plastičnu kesicu. Lali je uzima i stavlja na glavu.
LALI: Sutra idem u Kaša Forum. Hoćeš sa mnom?
KARLOS: Ne, hvala. Neki drugi put.
LALI: U poslednje vreme ne izlaziš odavde?
Tišina.
LALI: Kako hoćeš... Jebote, gde su cipele?
KARLOS: Pod krevetom.
Lali klekne ispred kreveta.
LALI: Ne vidim ih.
KARLOS: Malopre sam ih video.
LALI: A, da. Vidim ih.
Lali nestaje pod krevetom, a Karlos vadi iz torbice kesicu od senfa.
KARLOS: I dalje čuvaš onu kesicu od senfa.
Lali, ispod kreveta.
LALI: Šta?
KARLOS: Kažem...
Lali, ispod kreveta.
LALI: Šta kažeš?
KARLOS: Kažem da i dalje čuvaš onu kesicu od senfa iz Mekdonaldsa, još od dana kad smo se upoznali.
Lali se pojavljuje ispod kreveta sa cipelama u rukama. Seda na krevet i počinje da ih obuva.
LALI: Piše i datum.
KARLOS: Isteka roka?
LALI: Ne, budalo. Kada smo se upoznali. Okreni je.
KARLOS: A, da. Vidim. Sećaš se šta smo jeli?
LALI: Šta?
KARLOS: Dnevni meni. Ono što je bilo na dnevnom meniju tog dana.
Pauza.
LALI: Za mene salatu od raka.
KARLOS: Dve porcije pomfrita za mene.
LALI: Kolutići od luka za mene.
KARLOS: I dva mek-čikena za mene. A za desert smo uzeli isto. Dva sladoleda s čokoladom.
LALI: Ne, moj je bio s karamelom, a tvoj s čokoladom.
KARLOS: Tačno.
LALI: Bio je samo jedan slobodan sto.
KARLOS: I sela si pored mene.
LALI: I sve smo pojeli.
KARLOS: Da, čak i onaj komad čizburgera koji je ona mala ostavila. Ne stavljaš rumenilo?
LALI: Istrošilo mi se. Sutra ću kupiti novo.
Lali uzima torbicu i ulazi u kupatilo.
KARLOS: Lepa si i bez njega.
Lali, iz kupatila.
LALI: Ima puno smeća pod krevetom.
KARLOS: Znam.
Lali, iz kupatila.
LALI: Kažem ti zbog tebe. Meni je svejedno.
KARLOS: Da. Znam. Sutra ću počistiti. Jesi uzela?
Lali, iz kupatila.
LALI: Nisam imala vremena.
Iz kupatila dopire zvuk šmrkanja. Zatim se pojavljuje Lali.
LALI: Ostalo mi je malo od juče. Idem, kasnim.
KARLOS: Stižeš, bez problema. Sve si pošmrkala?
LALI: Da. Posle ću ići do Visentea da uzmem još.
KARLOS: Dobro.
LALI: Kako ti je...
KARLOS: Ma nije to ništa.
LALI: Stavi flaster.
KARLOS: Sad ću.
LALI: Vidimo se posle.
Lali ljubi Karlosa u usta. Zatim izlazi kroz vrata. Karlos ustaje i prilazi prozoru, ne prođe ni pola minuta, mahne kroz prozor. Onda staje pred ogledalo i gleda ranu. Čuje se galeb.
Mrak.
(...)
Bivoli (urbana basna)
(...)
4.
Maksa nije bilo.
Nikada nismo pričali o njemu,
niko nije dirao njegov krevet,
niti njegove stvari,
ni njegove crteže,
sve je bilo isto, ali bez njega.
Razvili smo neku čudnu sposobnost
da izbegavamo stvarnost.
Svi u isto vreme, sinhronizovano,
kao da se radi o nekom mnogoćelijskom tkivu,
izbegavali smo tu temu.
Ja sam delio sobu s njim,
ali, nakon što ga je ugrabio lav,
u njoj više nisam mogao da spavam.
Stavili smo dušek u drugu sobu.
Zapravo, jedva da smo i ulazili u Maksovu sobu.
A i kada bismo ušli, zavrtelo bi nam se u glavi.
Taj osećaj je bio tako jak.
U toj sobi kao da vreme nije postojalo.
U nju niko nije ulazio, počela je da liči na očevu radionicu.
Nije da je ulaz bio zabranjen...
Ali niko nije ulazio...
Majka je čistila i ribala pod jednom nedeljno...
Dok je čistila, mi smo,
u prolazu,
gledali par sekundi...
Najveći utisak nije ostavljao miris koji se i dalje osećao.
Niti patike.
Ni poster s rekom.
Ni prekrivač.
Već crteži... okačeni na zidu... razbacani po stolu...
Jednog dana, kada je majka otišla da promeni vodu za ribanje poda...
Ušli smo u sobu...
Našli smo neke crteže ispod kreveta na sprat.
Maks je spavao na donjem krevetu.
Ja na gornjem.
Neki čudni crteži,
ti koje smo našli ispod kreveta.
Maks je uvek crtao ptice,
vesele,
šarene,
kako piju vodu na reci,
preleću preko neba...
Da, ali crteži koje smo našli ispod kreveta
bili su drugačiji...
Uvrnutiji...
Crteži perionice...
Sve nas... sve nas je nacrtao bez glave...
Bez glave.
Bio je i jedan na kome je iz mašine za veš lila krv.
I drugi na kome su peškiri i čaršavi
imali uspaničena lica, vikali su i plakali...
Bio je i jedan veoma, veoma čudan,
crtež majke,
bez očiju,
umesto očiju imala je ribe,
nazvao ju je
„Infekcija“.
Tišina.
Jedan još čudniji crtež...
Tišina.
Crtež očeve radionice.
Baš zato što Maks
nikada nije ušao u očevu radionicu.
Kao ni mi, ni mi u nju nikada nismo ušli.
U nju ni majka nije ulazila.
Nikada nam nije palo na pamet da pitamo
zašto nismo mogli da uđemo, bilo je tako i tačka.
Ali Maks ju je nacrtao,
nacrtao je radionicu iz svoje glave.
Sa stolom punim alatki,
filterima i motorima od mašina za veš svuda po stolu...
S jednom pokretnom lampom,
s malim fiokama punim ključeva i šrafova.
Tu je bilo i nekoliko razbacanih grana
i jedna kofa puna sveže trave.
I otac kako radi, okrenut leđima.
Na crtežu radionice bio je i
jedan Maksov crtež okačen na zidu.
Bio je to najbolji crtež koji je nacrtao.
Prvi put da smo videli radionicu.
Mada je ni Maks ni mi
nikada nismo videli.
Uzeli smo ove crteže,
nikada ih nismo pokazali ocu,
a ni majci.
Maks ih je tamo ostavio za nas.
(...)
8.
Počelo je kao igra, među nama,
kao neki novi način druženja,
provodili smo sate i sate zajedno...
i uvek tako blizu...
Bilo je neizbežno, prirodno.
U početku je bilo zabavno,
udarci, ogrebotine, sukobljenja prsa u prsa;
malo po malo
„stvar“ je postajala sve više... divlja...
Smeju se, interna šala.
Jedan divlji dan doživi svako.
Ponovo se smeju.
Morali smo nešto da učinimo
s tim besom.
A zidovi, vrata, mašine za veš,
metalna roletna, sve to nije bilo dovoljno.
To nije bilo isto.
Udariti malo života,
jedan komad živog mesa,
beše mnogo... prijatnije.
To nam je davalo podsticaj.
Imalo je više draži.
Stvaralo je više adrenalina.
Jedan divlji dan doživi svako.
Smeju se.
Ja sam dobio
više batina od svih.
Trude se da se ne smeju.
Moja konstitucija,
moj karakter,
ili šta god to bilo,
privlačili su batine.
Batina je bilo za svakoga.
Da, ali ja sam ih najviše dobio.
Dobro si ih podnosio.
Dobar izgovor.
Sviđalo ti se?
Ne.
Tišina.
Ponekad je tako izgledalo.
Pretpostavljam da se osećaš bolje kada tako misliš.
Nije bilo baš tako strašno.
Bilo je sasvim bezopasno.
Igra.
Nekontrolisana milovanja.
Niko ne voli da vidi
šta ima ispod kože.
Otac nikada nije digao ruku na nas,
majka retko.
To nismo naučili od njih.
Sve to je poticalo upravo
od onoga čemu nas oni nisu naučili,
od onoga što nam nisu rekli.
Živeli smo u zatvorenom krugu.
Uvek u perionici.
Neke stvari su se dešavale,
a o njima niko ništa nije govorio,
i sve to je nekako moralo da izađe.
Ti si dobio više batina od ikoga.
Istina je. Žao mi je.
Ja sam ih podelio više od ikoga.
Nisam znala da te je to tako obeležilo.
Vi toga niste bili svesni,
igrali ste se i gubili kontrolu.
Ti si uzvraćao.
Naravno.
Svaki put
išli ste sve dalje.
Naročito ti.
Jednog dana si mi polomio jedno... rebro...
Od tada nikad više...
Smeju se.
U svakom slučaju,
zbog tog nasilja
počeli smo da se družimo sa drugima.
Otišli smo predaleko među nama samima,
i bilo je opasno.
Tako da smo sav taj bes iskalili
na drugima,
na spoljni svet koji uopšte nismo poznavali.
Neka antilopa, neko mladunče bivola,
uvek je postojao neko slabiji od nas
ko je bio spreman da dobije batine.
Išli smo uvek zajedno,
to nam je ulivalo sigurnost.
Svaki put bismo se oprobali
sa sve većim jedinkama,
divljijim,
malo smo rizikovali.
Ne mnogo.
Ali malo jesmo, da.
Bilo je tako zabavno dohvatiti se s nekim,
uzvraćali su,
u nekoj vrsti dijaloga,
dijaloga koji nikad pre nismo vodili.
Vraćali smo se u perionicu opušteniji,
s ponekom ranicom
koju niko ne bi ni primetio,
ali spavali smo bolje,
jeli više,
radili i učili s više volje.
Otac je bio potpuno ubeđen
da je naš osmeh,
da je naš mir,
poticao od nove perionice,
od perionice skloništa,
od klasične muzike,
od nuklearnih boja zidova,
od reda,
od simetrije,
od religioznih figurica
poređanih prema geometrijskoj harmoniji...
Ali nije,
sav taj spokoj,
neka vrsta mira,
poticao je s nekog drugog mesta,
poticao je s nekog sasvim oprečnog mesta.
(...)
Kockari
LICA
PROFESOR
BRICA
GLUMAC
GROBAR
MESTO
Kuhinja u jednom starom stanu. Zidovi i nameštaj godinama nisu prefarbani. Pastelnozelena pohabana farba. U sredini – sto. Iznad njega visi luster. Ništa se posebno ne ističe.
VREME
Sadašnjost.
1. Brica
U kuhinji. Brica i Glumac.
BRICA: Vrata su bila otključana. Ulazna vrata.
Tišina.
U trpezariji nije bilo nikoga. Ni u kuhinji. Ni u kupatilu.
Tišina.
Otišao sam do njegove sobe. Vrata su bila zatvorena.
Tišina.
Kucao sam. Nije se oglasio.
Tišina.
Otvorio sam vrata od sobe i ugledao ga pred ogledalom. Ogledao se.
Tišina.
Rekao mi je da se menja. Da skuvamo kafu i prepečemo hleb. Ali nema ni kafe ni hleba, ničega. Frižider mu je prazan, a i ormarići. I dalje je u sobi.
GLUMAC: Naravno, ima tremu. I ja bih je imao.
BRICA: Da, ali od tad je prošlo već sat vremena.
GLUMAC: Možda je malo spavao, zbog treme, pa sad malo drema.
BRICA: Možda.
Tišina.
BRICA: Koliko prašine, a?
Glumac ne odgovara.
Grinje me uništiše... kakva čudovišta!
Tišina.
GLUMAC: Kako je u berbernici?
BRICA: Imamo sve manje klijenata. Stari oćelave ili umru. Mladi ne dolaze. Nije dobro vreme, ali uvek je bilo tako. Nekad je išlo bolje, nekad lošije. Ali sad izgleda kao da je kraj sveta. Berbernicu sada vodi gazdin sin, a pošto više nisam vlasnik jer sam morao da prodam svoj deo, niko me ništa ne pita. Šta da se radi. U životu se sve menja. Ali priznajem da mi ide na živce. Sad sam samo zaposlen u berbernici. Gazdin sin hoće da renovira, kaže da je berbernica staromodna. Hoće da je pretvori u kafić ili supermarket. Ili da je modernizuje. Pojma nema šta hoće. Dripac...
Tišina.
More me čudne misli. Dosadno mi je, satima ništa ne radim. Čudne misli mi proleću kroz glavu. Mislim, to da imam makaze u rukama. Šta znam...
Tišina.
Izvini, neću da te smaram.
Tišina.
Smaram te, a?
GLUMAC: U stvari, i nisam te baš slušao, oprosti.
BRICA: Nisi?
GLUMAC: Ne baš.
BRICA: Ali gledao si me.
GLUMAC: Misli su mi bile negde drugde. Moram na ispitivanje.
BRICA: Nešto nije u redu?
GLUMAC: U pozorištu. Sledeće nedelje imam audiciju.
BRICA: Još uvek te šalju na audicije?
GLUMAC: Ova je za neku veliku ulogu.
BRICA: Sigurno ćeš proći.
Tišina.
GLUMAC: Nije da sumnjaju u moj talenat, uvek me obasipaju komplimentima, ali šalju me na audiciju da vide jesam li u redu ili ne. Da li sam u dobrom ili u lošem životnom periodu, znaš već.
BRICA: Tačno, jednom si zakasnio na predstavu, je l’ da?
Glumac potvrđuje.
Morali su da vrate novac od prodatih karata, zar ne?
Brica se smeje.
I jednom si došao u pozorište u, da se tako izrazim, ne baš dobrom stanju...
Brica se smeje.
Zato te šalju na audiciju. Sasvim razumljivo. Ali sad si u redu. Dobro izgledaš. Sigurno prolaziš.
GLUMAC: Kako ti je žena?
BRICA: Onako...
Tišina.
GLUMAC: Odoh ja u supermarket po kafu i neku hranu.
BRICA: Dobro bi nam došle jedne madelene.
GLUMAC: Važi.
BRICA: Kupi madelene La Bella Easo, mekše su, penastije.
GLUMAC: Važi. U stvari, nemam love, možeš nešto da mi pozajmiš?
Brica gleda Glumca s nepoverenjem.
Posle ćemo se raskusurati.
Brica daje Glumcu jednu novčanicu.
BRICA: Uzmi i malo džina, ispraznio sam sve flaše.
Mrak.
(...)
4. Profesor
U kuhinji. Brica, Grobar, Glumac i Profesor.
Tišina.
PROFESOR: Nisam znao šta da obučem. Odeći obično ne pridajem značaj. Ali danas je važan dan. Moram da izgledam uredno. Elegantno. Sve što danas imam na sebi je očevo. Sve, sem gaća i čarapa. Nije u pitanju sujeverje, niti sentimentalnost. Praktično je. Staro, ali elegantno. U mom ormaru nema elegantne odeće. A danas je važno da budem elegantan. I vi ste lepo obučeni, hvala vam.
Tišina.
Skuvali ste kafu. Sjajno.
Brica Profesoru sipa kafu.
Baš sam loše spavao. Probudio sam se u očevoj sobi. U zoru. Nisam ulazio u nju od sahrane. Dođavola, ne znam kako sam dospeo tamo. Mesečario sam, pretpostavljam.
Tišina.
Čudan san. Otac je došao kod mene. Seo je na krevet sa sveskom iz matematike u rukama. Pregledali smo neki zadatak koji sam radio. Imao sam neku grešku, ali nisam mogao da je nađem. Otac je znao gde je greška, u svesci je imao rešenja. Došao je da mi pomogne. Ali sveska, koju je držao u rukama, bila je prazna. Otac je ustao, a ja sam krenuo za njim. Iz nekog apsurdnog razloga rešenje aritmetičke operacije tražili smo na ulici. Otac je bio elegantno obučen. Najednom sam shvatio da sam potpuno gô nasred ulice prepune vozila. Ljudi su me sažaljivo gledali i smejali se.
Tišina.
Otac mi nešto šapuće na uvo. „Tačno rešenje je na maramici koju imam u ovom džepu.“
Tišina.
„Zašto si me, dođavola, pustio da izađem gô na ulicu? Zar nisi mogao da mi kažeš tačan rezultat dok smo bili u mojoj sobi?“
Tišina.
BRICA: I?
PROFESOR: I onda sam se probudio u njegovoj sobi.
Tišina.
I što je najgore od svega, otvorio sam njegov ormar i pogledao je li u njegovom sakou stvarno ta maramica s rešenjem. Patetično.
Tišina.
GROBAR: Zašto ne piješ kafu? Ohladiće se.
PROFESOR: Da.
Profesor otpija jedan gutljaj iz šoljice.
BRICA: Dobre su madelene.
PROFESOR: Hvala.
Tišina.
(Grobaru) Nikad te nisam video u takvoj odeći.
GROBAR: Nećeš me više ni videti, pederu. Morao sam da je pozajmim od jednog s groblja.
Sva četvorica se smeju.
PROFESOR: Sad se već dugo nismo videli? Izvinjavam se.
GLUMAC: Opušteno, to je normalno.
PROFESOR: Nedostaju mi naše partije.
BRICA: I nama.
PROFESOR: Kad ovo prođe, vraćamo se u igru.
Tišina.
Nisam želeo da osvane današnji dan.
GROBAR: Frka ti je, a?
Tišina.
PROFESOR: Malo.
BRICA: I meni bi bilo.
Tišina.
PROFESOR: Pretpostavljam da će doći neka važna osoba s univerziteta. Ne želim nikoga da vidim. Nedostaju mi časovi, ali ne želim nikoga od njih da vidim.
Tišina.
GLUMAC: I dalje si suspendovan?
Profesor potvrđuje.
GROBAR: Pizde.
Tišina.
PROFESOR: Akademski svet je zmijsko leglo. Niko od kolega me nije pozvao sve ovo vreme. Potpuno su me odbacili. Kao da više ne postojim. Upražnjeno mesto, to je sve. Mesto koje je neki mediokritet verovatno već zauzeo.
Tišina.
BRICA: Mi smo uz tebe, šta god da zatreba. Znaš već.
PROFESOR: Hvala.
Pauza.
GLUMAC: Šta ti se desilo?
Tišina.
Šta ti se desilo s tim dečkom? Znamo samo da te je izbacio iz takta i da si suspendovan.
PROFESOR: Ne želim da se prisećam. Ne ponosim se time.
GLUMAC: Ali bolje da nam ti ispričaš, da budemo spremni.
Tišina.
PROFESOR: Neka binarna operacija... Na tabli, glupa greška... I taj idiot je počeo... Potpuno sam se izgubio pred tablom dok sam tražio grešku, pred svima... Otac je bio u agoniji, već nekoliko dana nisam oka sklopio... Glupa računska greška... Počeo je da me ispravlja ponižavajućim tonom, ostali učenici su se krišom smejali. Da znate samo kakvim tonom je govorio taj nesrećnik... Glupi zadatak. Da je barem bio u pitanju neki sjajan student, naprotiv, bio je sasvim prosečan...
Tišina.
Eksplodirao sam. Ne znam šta mi se desilo. Izgubio sam kontrolu kao nikad u svom životu. Prišao sam mu i razbio mu glavu.
Tišina.
Morao je u bolnicu. Traumatska povreda mozga. Imaće posledice.
Pauza.
BRICA: Ko hoće još kafe?
GROBAR: Ja.
GLUMAC: Daj i meni malo. Hvala.
BRICA: Hoćeš i ti?
Tišina.
Profesor odmahne glavom.
Tišina.
Brica ipak sipa Profesoru kafu, a odmah zatim sipa i sebi.
BRICA: U ovoj kući ima puno prašine. Mogu nekad da ti pomognem, da malo počistimo.
Tišina.
GLUMAC: Niko nije savršen.
PROFESOR: Očigledno.
GLUMAC: Ti si najmanje nasilan čovek koga poznajem. Ozbiljno...
PROFESOR: Kamo sreće kad bi i sudija mislio kao ti.
BRICA: A šta mi treba danas da radimo?
Tišina.
PROFESOR: Ispitivaće vas o meni, moja advokatica, a i sudija. Treba da govorite lepo o meni. Potrudite se da kažete nešto jednostavno, pozitivno.
Tišina.
I potrudite se da ne govorite o kazinu.
Pauza.
Pre nego što uđemo u sudnicu, advokatica će popričati s nama, usmeriće nas.
Tišina.
Bilo bi sjajno kad bi moja porodica došla da me podrži, ali vi ste mi kao porodica.
Tišina.
GROBAR: Mogao si i ranije da nam kažeš, zar ne?
Tišina.
Nikada nisam bio na sudu. Priznajem da imam tremu.
PROFESOR: Ako ne želite da date izjavu, razumeću.
Tišina.
Stvarno, ako neko želi da ide, neka sada ode. Nema problema, vidimo se na sledećoj partiji.
Tišina.
BRICA: Jesi uzeo flašu džina?
GLUMAC: Marka džina je žali bože, ali nisam imao mnogo izbora.
BRICA: A da sipamo nekoliko kapljica u kafu?
GROBAR: Nećemo da mešamo. Prvo kafa, onda džin.
Tišina.
(Profesoru) Uz dužno poštovanje, mi ti nismo porodica. Doći ćemo da te podržimo, reći ćemo šta treba da kažemo, ali nismo mi nikakva porodica. U redu?
GLUMAC: Čemu sad to?
GROBAR: Da budemo jasni. Nemoj da me smaraš.
GLUMAC: Ti smaraš.
Tišina.
BRICA: Trebalo bi da krenemo u sud.
Nakon trenutka tišine, Glumac klima glavom. Nakon drugog trenutka tišine, Grobar klima glavom. Profesor je izvadio maramicu iz džepa i gleda je.
GROBAR: Kako idemo?
PROFESOR: Taksijem, svi zajedno.
Tišina.
Ja častim.
Mrak.
(...)
Viktorija
(...)
Barselona 1951.
Berbernica u petom distriktu. U zadnjem delu prostora su sobe, kuhinja i trpezarija. U berbernici se, pored nameštaja i neophodnog pribora, nalaze još dva elementa enterijera, koji ga čine jedinstvenim. S jedne strane na zidu visi glava jelena, a s druge nekoliko religioznih slika, uglavnom devica i svetaca.
Pored ova dva prostora – berbernice i stana – radnja se odvija na još nekoliko mesta. U jednoj uskoj uličici. U bašti. U zatvoru La Model. Na ulici pred berbernicom. U crkvi.
Priča počinje krajem zime, a odvija se i tokom drugih godišnjih doba.
LICA
UDOVICA
UČITELJ
PEVAČICA
FALANGISTA
DEČKO
BRAT
DEVOJKA
'...)
1. U crkvi
U unutrašnjosti crkve.
UDOVICA: Tako mi je čudno što stojim ovde, pred svima vama... Ne znam da li ću moći da se saberem, oprostite... Trebalo bi da kažem nešto o njemu... A sve što mi pada na pamet vezano je za berbernicu... Bila mu je sve u životu... Voleo je da izgleda besprekorno. Voleo je da klijenti, čim uđu, osete miris Flojda1 i za trenutak zaborave na čitav haos i nered u kraju. Radovalo ga je da ih vidi lepo podšišane, obrijane, namirisane. Na vratima, pre nego što izađu, davao im je bombonu od anisa. I to kao da je daje baš tebi, kao da je u pitanju neki poseban tretman. Bio je to njegov način da poboljša svet oko sebe...
Tišina.
Znam da svako mora da umre, ali žalost koju ću nositi u sebi niko neće moći da odagna...
Tišina.
Za trenutak sam ostala s njim, sama. Pre nego što sam izašla da izgovorim sve ove reči. Pokušala sam da mu dignem kapke, htela sam da mu vidim oči... ali bilo je nemoguće...
Tišina.
Sutra ću otvoriti rano ujutru i berbernica će izgledati besprekorno. Mirisaće na Flojd i bombone od anisa. Tokom prvog meseca, imaću cene s popustom, dok se ne uhodam... Hvala vam što ste došli...
Posle pogreba, Falangista prilazi Udovici.
FALANGISTA: Viktorija, možeš da računaš na mene po pitanju bilo čega.
UDOVICA: Hvala.
FALANGISTA: I dalje ću dolaziti na brojanje jednom nedeljno. Kao da se ništa nije dogodilo. I plaćaću koliko sam i ranije plaćao.
UDOVICA: Nikad nisam nikoga obrijala.
FALANGISTA: Snaći ćeš se.
UDOVICA: Tako će mi nedostajati.
FALANGISTA: I meni, bio je dobar prijatelj. Smejali smo se do suza svaki put kad smo išli u lov.
Tišina.
Hoćeš da te odvezem do kuće?
UDOVICA: Ići ću tramvajem, moram još nešto da završim.
Tišina.
Molim?
FALANGISTA: Idi u miru.
Tišina.
Jesi li dobro?
Udovica potvrđuje. Falangista je pozdravlja, pun saosećanja, i odlazi.
(...)
3. Jelen
Još jedan dan u berbernici. Jutro. Udovica je upravo obrijala Falangistu.
FALANGISTA: Kao da si se čitavog života time bavila.
UDOVICA: Nisi primetio kako su mi ruke drhtale?
FALANGISTA: Više bih voleo da to nisam čuo.
Falangista se smeje.
UDOVICA: Ti si mi jedini klijent. Trudim se koliko mogu.
FALANGISTA: I odlično ti ide, stvarno.
UDOVICA: Pokušavam da brijem kao on. Potpuno ravan razdeljak sa strane. Vrat izbrijan. Dobro zalizana frizura, bez ijedne neukroćene kovrdže. Ne znam, čini mi se da su zulifi jednaki. Možda ovaj...
FALANGISTA: Možeš li već jednom da se smiriš?
UDOVICA: Žao mi je, vrlo sam zabrinuta, ne znam kako ću preživeti.
FALANGISTA: Zašto ne preurediš berbernicu u frizerski salon?
UDOVICA: To mi svi kažu. Ali odakle mi novac za fenove, za toaletni sto? Treba mi gomila stvari koje ne mogu da kupim.
FALANGISTA: Mogao bih malo da ti pomognem.
UDOVICA: Stvarno?
FALANGISTA: Kao investitor. Tražio bih procenat, nemoj da misliš da ne bih.
UDOVICA: Ali ni ti nemaš novca napretek.
FALANGISTA: Za toaletni sto i haubu za sušenje kose će biti. To bi mogao da bude dobar početak.
UDOVICA: Hauba za sušenje kose? Ne mogu da verujem. Kako ti to znaš?
FALANGISTA: Tvoj muž me je zamolio da brinem o tebi. Pa, evo, trudim se.
UDOVICA: Dobar si čovek, ali ja to ne mogu da prihvatim.
FALANGISTA: Za sada ću biti zadovoljan ako malo razmisliš o tome i, ako se jednom budeš odlučila, znaš da možeš da računaš na moju pomoć.
UDOVICA: Ništa ne obećavam. On je još uvek tako prisutan. Osećala bih se kao da sam ga izdala.
FALANGISTA: Savršeno te razumem.
Tišina.
Sećam se dana kada smo ulovili ovog jelena.
UDOVICA: Uvek je pričao o tome.
FALANGISTA: Jeleni su plemenite, elegantne životinje, ali glupi su. Srce im uvek lupa svom silinom. Uvek su u pripravnosti, u slučaju bilo kakve opasnosti. Poseduju neku vrstu preventivnog straha, i pre nego što se bilo šta dogodi. I kad čuju i najmanji šum, počinju nekontrolisano da trče, kao da je kraj sveta. Mogu da se survaju niz liticu samo zato što ne umeju da kontrolišu svoj strah.
UDOVICA: Jadne životinje.
FALANGISTA: Tog dana smo bacili neki kamen i potpuno su poludeli. Sačekali smo da ostanu bez daha i... (napravi pokret kao da puca) Ovaj koji je sad pred tobom je pao kao kruška, kao u dečjoj igri.
UDOVICA: On mi nije tako pričao. Možda ga nisam razumela.
FALANGISTA: Svaki lovac se seća priče iz lova na svoj način, važno da je jelen sada ovde. Izvini, nisam želeo da ti budim tužne uspomene.
Tišina.
Doći ću ponovo sledeće nedelje. Ako ti nešto treba, javi.
UDOVICA: Da li bi možda mogao da preporučiš svojim prijateljima da dođu ovamo na brijanje?
FALANGISTA: Reći ću im, ali ne možeš naterati čoveka na nešto što ne želi.
UDOVICA: Ne znam ni zašto sam ti to rekla, malo sam očajna. Tako se plašim da nećemo imati šta da stavimo na tanjir.
FALANGISTA: Čuj, to se nikada neće desiti. Ja ću se pobrinuti za sve što –
UDOVICA: Plaćaš više od dvostruke cene svaki put kad dođeš, od tebe je dosta. Ali imam puno rashoda... Zaradim samo to što mi platite ti i onaj čovek iz San Žervazija.
FALANGISTA: Koji čovek?
UDOVICA: Neki klijent, a u stvari šišam njegovu ženu. Ne može da izađe iz kuće, pa ja idem tamo svakih petnaest dana.
FALANGISTA: Mora da je to onaj s kim su te videli da šetaš po kraju.
UDOVICA: Vrlo je ljubazan, uvek me doprati kući.
FALANGISTA: Poznaješ ga od pre?
UDOVICA: Ušao je jednom i ponudio mi posao, pa sam, pošto nemam baš puno klijenata, prihvatila. Dobri su ljudi.
FALANGISTA: Sigurno da jesu, ali ne čini li ti se malo čudno da iz gornjeg dela grada dođe do neke berbernice u sirotinjskoj četvrti?
UDOVICA: Nisam o tome razmišljala. Pitaću ga. Uzgred, ovo s tramvajima će se srediti? Svaki put kad hoću da idem na groblje, moram puno da pešačim.
FALANGISTA: Ni ti ih ne koristiš?
UDOVICA: Od dana sahrane, ne. Nije mi prijatno.
FALANGISTA: Sva ta prašina se digla oko pet centi.
UDOVICA: Dvadeset.
FALANGISTA: Šta oni misle? Ako misle da će time nešto postići, grdno se varaju. Ali videće oni već. Ne brini, ubrzo će se sve vratiti na svoje.
Falangista odlazi.
(...)
Pau Miro, Kiša u Barseloni, Srebrno drvo - Treći Trg, Beograd, 2022.