Dana kada su se rastali, Erik Gould je lagano otvorio vrata koja izlaze na ulicu i uputio se ka parku. Zaustavio se ispred cvećnjaka. Izvukao je kaiš, svukao pantalone, zatim džemper, pa potkošulju, pa čarape. Ostao je go usred cveća. Nagnuo se i zario ruke u ružičnjak. Grlio je ruže i milovao ih sve dok nisu počele da mu krvare šake, ruke, grudi, usne, ud, lice, i sve dok više nije mogao da podnese bol zaboden u meso.

Vratio se kući i polivao telo alkoholom dok je vrištao. Odmah potom je legao i spavao više od osamnaest sati. Kada se probudio, u čitavom telu osećao je bolove koji su mu cedili meso kao da od njega prave sok.

Rane od ružinog trnja zarasle su nakon nedelju dana i nestale. Gould nije mislio ni na šta drugo do na svoju ženu i tako je nastavio, kao da rane od ruža zapravo nikada nisu ni zarasle. Nokti na nogama su mu istrulili, mašta mu je šljonula kao prezrela jabuka, tonovi na klaviru zaudarali su na buđ. Dirke je udarao umesto da po njima svira. No, ipak je sedao za klavir i mislio da bi bilo moguće svirati kao krotioci zmija, i tako izazvati povratak svoje žene. Ponekad bi svirao bez prestanka duže od jednog dana. Gouldovi snovi bili su način da se Elizaveta skrasi u njegovoj glavi. Nije mislio ni na šta drugo što nije bila Elizaveta.

Godine su se nizale, bili su to ožiljci od trista šezdeset i nešto dana, ali njegova nada nije jenjavala. Gasio je cigarete sebi o ruke i taj bol mu je pričinjavao neku vrstu radosti. Kada je izlazio, čak i kad njegovo odsustvo nije trajalo duže od par minuta, telefonirao bi kući. Zastajao je gde god je postojao neki telefon i okretao svoj kućni broj. Slušao je kako zvoni i spuštao slušalicu pošto se niko nije javljao. Verovao je da bi Elizaveta mogla da se vrati kad on nije kod kuće da je dočeka i izljubi od stopala pa sve do srca. 

​

​

Gould je seo u fotelju i upalio cigaretu. Fotelja je bila udobna, obuhvatala mu je leđa kao majka, na njoj je bio prekrivač cvetnog dezena. Pored fotelje bio je prozor, a pored prozora dva oblaka i zalazak sunca. Začuo je kucanje na vratima i ustao da otvori. U glavi mu se vrtelo Elizavetino ime. Bio je to pavlovljevski proces: kad god bi neko zakucao na vrata, verovao je da se to njegova žena vratila kući. Srce bi počelo snažno da lupa, prstima bi prošao kroz kosu da je malo dovede u red, mirisao se ispod pazuha. Drhtavim rukama otvorio je vrata, ali u njima je ugledao samo jednog svog prijatelja, Isaka Dresnera. Pozdraviše se. Dresner baci pogled na mali kofer kraj vrata.

- Idem sutra za Jugoslaviju – reče Gould. – Sviraću na Beogradskom džez festivalu.

Na klaviru je uvek stajala flaša brendija. Gould posluži Isaka Dresnera.

-  Volim košticu – reče pijanista.

-  Košticu?

-  Kada uzmeš gutalj žestine, teško prolazi kroz grlo. To je brendijeva koštica, nije kao koštica breskve, ali tu je.

Dresner pogleda zidove dnevne sobe. Bili su puni Elizavetinih fotografija. Na klaviru, zastrašujuće blizu brendija, bio je ram sa slikom njihovog sina. Momak je izgledao svečano, u internatskoj uniformi.

-  Sreo sam juče tvog kontrabasistu – reče Dresner. – Rekao mi je da si proveo čitav dan sa njim, po gradu.

-  Hteo je da kupi novi kontrabas.

-  Zar je toliki problem naći prodavnicu muzičkih instrumenata?

-  Hteo je da kupi kontrabas boje tetkinog koker-španijela. Morao je da bude baš te boje koju je on pamtio, iste nijanse.

-  I jeste li uspeli da nađete kontrabas veran boji dlake tog psa? 

- Nije bilo lako. Ušli smo u više od deset prodavnica. Dresner otpi gutljaj brendija i upali cigaretu.

-  Osećam se kao pola čoveka – reče Gould. – Bog mi je uzeo nokte, a kao da mi nedostaju neki 

organi, i neke misli, i neki snovi. Osećam se kao pijanista koji svira samo jednom rukom, razumeš? Ima polovina koje imaju smisla, kao na primer pola porcije u restoranu. Ali ima i onih drugih polovina koje su prava propast, kao hirurg koji prekine operaciju na pola.

-  Nemaš pojma gde bi ona mogla da bude?

-  Ne znam ništa o njoj otkako se vratila za Sovjetski Savez. Kad mislim o tome, shvatam da sam je vrlo slabo poznavao. Ne znam ko je bila ona. Možda zbog toga ljudima treba Bog: treba im nešto što je nemoguće definisati.

-  Vreme će ti pomoći da je zaboraviš.

-  Voleo sam kako me gleda, osećao bih kako mi leptir sleće na oči. Ponekad mi se čak i povraćalo. Bilo je mnogo dobro.

-  Vreme će ti pomoći da...

-  Vreme je prošlo, Isače, vreme je prošlo. A ja sam i dalje polovina sebe. Čak se i molim. Hoću reći, ne znam da se molim, beskrajni sam ateista, ali sviram klavir kao da se molim.

-  Znaš, Eriče, mora da Bog uopšte ne razume muziku. Mislim da je malo gluv. Molio sam ga onomad da umre Ben M. a saznao sam nedavno da je umro Ren N.

-  Bog je jedini beskraj koji me ne zanima.

-  A ja se eto baš pitam kakav li je njegov glas.

-  I, jesi li došao do nekog zaključka?

-  Jesam. Vrlo je prosto: kada bi Bog pričao, imao bi glas Džonija Keša. 

-  Imao bi glas kantri pevača?

-  Bolje nego glas gromova. To niko ne bi podneo.

Gould se nasmeja. Jedan golub slete na prozor. Isak Dresner pokaza na goluba i reče:

-  Kad sam bio mali, otvarao sam ptice koje sam hvatao. Rasecao sam ih perorezom. To sam radio da bih shvatio kako lete. A to je kao kad bi neko otvorio čoveku glavu da vidi šta on oseća ili misli. Sada smatram da čovek može vrlo lako da leti ako se odrekne nekih stvari. Naš život je stalno nagomilavanje svega i svačega. Ne možemo da letimo kao ptice, ali možemo da letimo kao baloni. Ono što treba da uradimo je da zbacimo teret, izgubimo jednu dobru polovinu sebe. Uostalom, naš život je let. Samo što mi idemo na dole, to je pad. Svi završavamo na zemlji. I još dalje: pod njom. Ali i padovi su letovi, zar ne? To neko ko perorezom otvara ptice ne razume. Jednog dana, našao sam prsten.

-  Prsten?

-  Jedna od ptica progutala je prsten.
Isak Dresner ispruži ruku i pokaza srebrni prsten na malom prstu leve ruke.

- Uvek ga nosim. Počeo sam da ga nosim na srednjem prstu, ali kako sam se gojio, prsten je migrirao ka tanjim prstima.

Noć se odužila i Dresner je otišao teturajući se. Gould se oprostio od njega, zatvorio vrata i otišao da legne. 

​

​

(...)

​

Afonso Kruz, Džez, ruže i laste (Priča o pijanisti u Beogradu), CLP, Beograd, 2013.

​