Svi uznemireno iščekujete tuču.

Mesto je pravougaono.

Belo.

Njegova belina zaslepljuje kad gledaš.

Zaslepljuje kad gledaš pažljivo nekoliko minuta.

Ne smeš gledati više od tri ili četiri minuta.

Potom treba da odmoriš oči na nečem crnom.

Onda kasnije možeš ponovo da gledaš, još tri ili četiri minuta.

Zatim ponovo odmoriš oči da bi ponovo gledao, i onda odmoriš.

Da bi ponovo gledao.

Već oslepeli roditelji preklinju svoju decu: ne gledajte u belinu ringa, deco naša koja vidite; gledaćete je na miru kad nas više ne bude.

 

Četiri strane. Dve duže od druge dve.

Pravougaonik.

Njegov oblik nije proizvoljan.

U njemu su dve grupe.

Po jedna sa svake uže strane pravougaonika.

Dve grupe, dve gomile, dva stada zaslepljena ili za zaslepljivanje.

 

S leva, žene, gole.

Namazane uljem kao brodski pacovi.

Preplanuli mehanizmi borbe.

 

Grupa s desna.

Izdvaja se jedna jedina žena.

Jedna jedina žena predvodi grupu s desna.

Bela haljina. Retka kosa. Dubok pogled.

Po tome je prepoznatljiva.

Ne sada.

Kasnije ću govoriti o njoj.

Kasnije ću reći njeno ime.

 

Svake godine tuča je sve krvoločnija.

Satima se čini da smrt dolazi. Ona je ljubavnica sigurna u sebe, kažu neki.

Hljade očiju gleda beli prostor.

Hiljede očiju pažljivo prati bitku.

U tome je opasnost.

Ne treba gledati prostor duže od tri uzastopna minuta.

Tik, tak.

Pet maksimalno.

 

Za šta se tuku ove godine?

Za nekog čoveka? Neku ženu? Za neku veliku životinju?

 

Neki jedinstven predmet.

 

Ovogodišnja bitka vodi se da bi se osvojio mladić.

Mladić je nagrada.

 

Mladić dolazi sa mora.

Ima mornarski sako.

Zakopčan do grla.

Mladić dolazi sa mora, ima mornarski sako, ali nije mornar.

Njegova majka bila je mornarka.

Njegova majka začela je sa ogromnom ajkulom.

 

Postoji objašnjenje.

Njegova majka je volela da hoda, pažljivo, po obodu čamca.

Ali je jedne tamne noći previše hodala.

Po obodu je bilo mokro. Klizavo.

Kao i na svakom čamcu.

Te noći, mladićeva majka je upala u more.

 

Borila se kao stara ratnica u sredini koja joj nije bila svojstvena.

Voda.

 

Opraštam ti život, kažu da je rekao džinovski morski pas, hrabra si.

I fatalno joj pružio svoju njušku kako bi je poljubila.

Ceremonija pomirenja.

 

Voda je bila hladna, kažu da je govorila mladićeva majka pravdajući se, a njuška topla.

 

Morski pas joj je u svakom slučaju proždro neki bitan organ.

I ona nikada više nije mogla da dopusti da joj se približi neki drugi čovek ili riba.

Na zemlji niti u vodi.

 

Njegov mornarski sako, dakle, sa stotinu dugmadi.

Uprkos dobu godine, mladić nosi dugi mornarski sako, zakopčan do grla.

Kao svoj otac, tvrde neki.

 

Žena iz grupe s desna.

Sad je trenutak da se kaže njeno ime.

Kucnuo je čas da se kaže njeno ime.

Tik, tak.

​

Karlota je žena koja se izdvaja iz grupe s desna.

U belom je. Retke kose.

Njen pogled je dubok.

Natprirodan.

Po tome je prepoznatljiva.

 

Karlota se bori u belom pravougaoniku.

Karlota se bori u ringu da bi osvojila mladića koji dolazi sa mora ali nije mornar.

Jedan udarac u sekundi.

Tik, tak. Udarac, udarac.

Tik, tak. Još udaraca.

​

​

(...)

​

Prevod za sopstvenu režiju, 2013.