Metod Gronholm

Žordi Galseran

TRANSLATED FROM CATALAN BY HVT & MILICA INOSAVLJEVIĆ

Sala za prijem u jednom preduzeću. Kvalitetan nameštaj. Parket. Zidovi obloženi drvetom. Na stolu, flaše s vodom i četiri čaše. Miroova tapiserija na zidu.

U dnu scene, dvokrilna vrata. Sa bočne strane, manja vrata. Veliki prozor propušta poslednju svetlost kasnog popodneva. Kroz prozor se vidi nebo. Naslućujemo da se sala nalazi na visokom spratu.

Na jednoj od stolica sedi FERAN AUŽE, čovek od oko trideset i osam godina. Privlačan. Elegantno i moderno obučen. Ispred njega, na stolu, akten-tašna.

Nakon nekoliko sekundi, FERAN gleda na sat, vadi iz tašne dnevne novine iz oblasti ekonomije i počinje da ih lista.

Zvoni mobilni telefon. FERAN ustaje sa fotelje i javlja se.

 

FERAN, na mobilni: Da?... Ćao, mali... Tu sam. Evo čekam...

Kroz dvokrilna vrata ulazi ENRIK FON. Izgleda da ga FERAN ne vidi.

FERAN: Dođavola, večeras na večeru?... A što mi ništa nisi rekao? Ne, neću doći. Ne znam, kako hoćeš... Ne pada mi na pamet da ližem dupe tim Japancima za sitnu kintu. Slušaj, samo što mi nisu dali posao do jaja, tako da, što se mene tiče, možeš im reći da se nose... Dopizdelo mi je da svlačim pantalone pred tim drkadžijama. Nikad više. Kunem ti se.

FERAN ugleda ENRIKA.

FERAN, na mobilni: Moram da idem.

FERAN odlaže mobilni. ENRIK je krupan čovek koji je prešao četrdesetu. Takođe nosi odelo, ali ne tako moderno kao FERANOVO. U ruci akten tašna, pohabanija od FERANOVE.

ENRIK: Dobar dan.

FERAN: Dobar dan.

ENRIK: Rekli su mi da je intervju ovde...

FERAN: Da, i meni.

ENRIK: Vi ste iz preduzeća...?

FERAN: Ne, ne. Ja sam kandidat za...

ENRIK: Ah, ja isto.

FERAN: Drago mi je.

ENRIK: Takođe.

Rukuju se. ENRIK spušta svoju tašnu na sto. Nekoliko sekundi tišine.

ENRIK: Jesu li ti nešto objasnili?

FERAN: Ne. Ništa.

ENRIK: Zanimljivo, sve u svemu, zar ne?

FERAN: Da.

ENRIK: Nekonvencionalne tehnike.

FERAN: Izgleda.

ENRIK: Kad su mi predložili... Ne znam. Nije... uobičajeno. A šta, bićemo nas dvojica?

FERAN: Ne znam. Ima četiri čaše.

ENRIK: Možda su za ove što treba da nas intervjuišu.

FERAN: Možda.

ENRIK: Ovo sa zajedničkim intervjuom je malo... pa u najmanju ruku, originalno. Posebno za posao ovog nivoa. Obično je sve mnogo poverljivije.

FERAN: Meni ovo...

ENRIK: Ne, i meni isto, ali ’ajde... Ti i ja se ne poznajemo. Ali lako se može desiti da sretnemo nekog poznatog.

FERAN: Pa šta?

ENRIK: Čoveče, bilo bi malo napadno.

ENRIK seda. Nekoliko trenutaka tišine.

ENRIK: Došao si kolima?

FERAN: Da.

ENRIK: I ja. Kakva gužva, je l’ da?

FERAN: Kao i svakog dana.

ENRIK: Ne znam šta više hoće da znaju o meni. Već sam imao tri razgovora, a ti?

FERAN: Tri.

ENRIK: Kao i ja.

ENRIK vadi kutijicu bombona.

ENRIK: Hoćeš mentol bombonu?

FERAN: Ne, hvala.

ENRIK: Nisam se mnogo nadao da ću dovde stići. Dolazim iz jednog malog preduzeća, i to je... Dobro, što se tiče opremanja i uređenja enterijera, drugo je u svetu.

FERAN: Preduzeće je preduzeće.

ENRIK: Da, ali ja nikad nisam radio u nekoj multinacionalnoj firmi. A ti?

FERAN: Ja sam radio na mnogim mestima.

ENRIK: Ovde su uslovi neverovatni. Plata je... Dobro, ne znam koliko ti zarađuješ, ali meni bi bila skoro duplo veća... Plašio sam se da ne zakasnim. Zaglavio sam se u Dijagonalnom bulevaru i mislio sam, sad ćeš zakasniti i sve će propasti. Te stvari su jako bitne. Ponekad su baš detalji ti koji odlučuju o svemu. Ja sam zapošljavao ljude, i na kraju ono što me je navodilo na odluku su bile upravo sitnice. Način oblačenja, kako mi pruže ruku... I auto. Kad god mogu otpratim ih do auta. Auto govori mnogo o svom vlasniku. Ponekad naletiš na lika koji izgleda veoma uglađeno a vozi usran auto.

FERAN: Opušteno. Nisi zakasnio.

Kroz dvokrilna vrata ulaze MERSE DEGAS i KARLES BUENO. Trideset i neka. MERSE nosi elegantan komplet. KARLES, manje zvanično, pantalone i sportski sako, bez kravate. Minđuša na jednom uvetu.

KARLES, obraća se MERSE: Uđi, uđi.

MERSE: Ne, uđi ti.

KARLES: Molim te.

MERSE, smejući se: Zašto? Zato što sam žena?

KARLES: Da, zato što si žena.

MERSE: U redu, ulazim. Ali ne zato što sam žena. (Ostalima:) Dobar dan.

FERAN i ENRIK: Dobar dan.
KARLES: Dobar dan. (Predstavlja se:) Karles Bueno.

KARLES pruža ruku FERANU.

FERAN: Feran Auže.

Svi se rukuju dok se predstavljaju.

MERSE: Merse Degas.

ENRIK: Enrik Fon.

Svako svakom pruža ruku.

KARLES: Vi ćete nas intervjuisati?

ENRIK: Ne, ne, mi smo... i mi smo ovde zbog intervjua.

KARLES: Oboje? Mi takođe.

MERSE: A ko će nas intervjuisati?

ENRIK: Ne znamo, još uvek.

MERSE i KARLES ostavljaju svoje stvari.

MERSE: Tri muškarca i jedna žena. Kao i uvek.

KARLES: Dvadeset i pet procenata. Politički korektno.

MERSE: On je uvek tako duhovit. Žao mi je, ali sada je politički korektno pedeset procenata.

ENRIK: Vi se poznajete?

KARLES: Studirali smo zajedno.

MERSE: Ovaj, ja sam učila malo više od njega.

KARLES: Zvali smo je desetkašica. Biće gadno sa njom.

ENRIK: Već sam ti rekao. Logično je da se neki od nas poznaju.

KARLES: I šta treba sad da radimo?

FERAN: Da čekamo, pretpostavljam.

MERSE: Intervjuisaće nas svo četvoro zajedno?

KARLES: Tako su meni rekli. Zajednički razgovor sa svim kandidatima.

Pauza.

ENRIK: Jeste li došli kolima?

KARLES: Ja jesam.

ENRIK: Kakva gužva, je l’ da?

KARLES: Užas.

ENRIK: Sreća da imaju parking, jer da ga nemaju...

KARLES: Da, ovde je nemoguće parkirati se.

ENRIK: I vi ste imali tri razgovora?

KARLES: Ja jesam.

MERSE: I ja.

ENRIK: I ovaj je četvrti. Nekoliko puta sam prošao kroz ovo, i nikad nisam imao četiri razgovora. Ne znam šta više hoće da znaju o meni...

Na jednom od bočnih zidova otvaraju se vratanca. Otvaraju se od gore na dole, zaustavivši se pod uglom od četrdeset i pet stepeni. Izgledaju kao poštansko sanduče koje je do sada bilo skriveno u zidu. MERSE se nalazi najbliže njima.

MERSE: Ej! Ovo se otvorilo.

Momenat tišine.

KARLES: Pa pogledaj šta ima u njemu.

MERSE pogleda.

MERSE: Koverat i štoperica.

FERAN: Štoperica?

MERSE: Digitalna.

KARLES: Piše li šta na kovertu?

MERSE: Ne. Da ga otvorim?

FERAN: Šta mene pitaš? Ne znam.

MERSE otvara koverat.

MERSE, čita: „Dobar dan i dobro došli. Kao što smo vam već predočili, ovo je poslednja faza procesa selekcije za mesto komercijalnog direktora Dekije. Vi ste poslednji kandidati. Znamo da ovo nije uobičajeno ispitivanje. Sledimo protokol koji je uspostavila naša baza u Švedskoj. Ako u nekom trenutku pomislite da neki od zadataka koje vam postavimo nije prihvatljiv, možete napustiti proces. Vrata su otvorena. Međutim, ako izađete iz ove sale, bilo iz kod razloga, razumećemo da odbijate da nastavite kandidaturu za posao. Prvi zadatak je sledeći. Rekli smo vam da ste poslednji kandidati, ali niste poslednja četiri kandidata. Ima samo tri prava kandidata. Jedan od vas je član naše komisije za selekciju osoblja. Pored koverta pronašli ste štopericu. Imate deset minuta da otkrijete ko od vas nije pravi kandidat. Molim vas, pokrenite štopericu. Dugme je sa desne strane.“ I to je to.

KARLES: Jebote.

ENRIK: Da vidimo, samo trenutak.... Biće da jedan od nas nije...

KARLES: To je sasvim jasno.

MERSE: I treba da otkrijemo ko je to.

FERAN: Mislio sam da će ovo biti razgovor.

MERSE: Ja treba da uradim nešto sa ovim satom.

ENRIK: Ovde ima jedan kandidat koji nije kandidat. I treba da otkrijemo ko je to.

MERSE: To smo već shvatili.

ENRIK: Pa lepo.

FERAN: Šte je lepo?

ENRIK: Zadatak. Da otkrijemo ko laže. Lep je, jer smo po ulasku, naravno, svi mislili da smo ravnopravni, da smo kandidati, a sada ispada da nismo.

MERSE: I? Da je pokrenem?

MERSE pritiska dugme na štoperici.

MERSE: Deset minuta.

ENRIK: Da vidimo. Smestimo se. Jedan od nas nije... pravi.

Pauza. Svo četvoro se gledaju.

MERSE: Ili će biti da je ispitivač jedan od vas.

FERAN: Može biti da si ti.

MESRE: Ja? Ne, nisam ja.

FERAN: Neko se pretvara. Može biti bilo ko.

ENRIK: Imamo deset minuta. Nije mnogo vremena. Mislim je brže da idemo sistemom eliminacije nego da pokušavamo direktno da otkrijemo prevaranta.

FERAN, ironično: Prevaranta.

ENRIK: Postoji jedna stvar koja je jasna od samog ulaska. Vas dvoje se poznajete.

MERSE i KARLES se gledaju.

KARLES: Ali dugo se nismo videli.

ENRIK: Ali ako je neko od vas lažni kandidat, moći ćete lakše da ga otkrijete. Znate neke stvari jedno o drugom. Imamo samo deset minuta. Od interesa vam je da eliminišete brzo, a imate jednu osobu manje kojom treba da se pozabavite. Šta kažete na to?

MERSE: Samo trenutak. Pusti me da razmislim.

KARLES: Stvari koje znam o Merse su odavno, a nije ni...

MERSE: Čekaj, Karles. Pre nego što bilo šta kažeš, razmisli.

KARLES: O čemu hoćeš da razmislim?

MERSE: Samo nas je četvoro.

KARLES: Da, pa šta?

MERSE: Ništa. Razmisli o tome šta su nam zadali. Radi se o tome da žele da vide ko je sposoban da otkrije prevaranta a ko nije.

KARLES: A, da.

KARLES gleda FERANA i ENRIKA.

FERAN: Neće nam ništa reći.

ENRIK: Zašto?

FERAN: Zato što, ako nešto znaju, znaju, i to neće reći nama, jer bi nam dali prednost koju nema potrebe da nam daju. Tako bih barem ja uradio.

ENRIK: Ne razumem.

FERAN: Jebote, takmičimo se među sobom. Neće ti dati nijednu informaciju za koju im nije u interesu da daju. Ne, stvarno, sve ima svoje. Ne radi se samo o tome da treba da otkriješ ko laže, već i da navedeš druge da pogreše, jer ako bismo svi troje pogodili ko je lažni, reci čemu bi onda služio zadatak. Svi pobede, i šta onda.

ENRIK: Na papiru je pisalo da treba da otkrijemo ko je lažni kandidat. Nije pisalo da treba da se takmičimo među sobom.

FERAN: Čoveče, to je sasvim jasno. Ne traba da piše. Nas je troje a ima samo jedno mesto. Takmičimo se.

MERSE: Ne, on je u pravu. Kad dobro razmislim, ono što nam je činiti je da sarađujemo.

KARLES: Da sarađujemo?

MERSE: Da, obrati pažnju. Ja nisam videla Karlesa od poslednje večere na Esade univerzitetu... Ima dve ili tri godine.

KARLES: Dve.

MERSE: I tada je radio u jednoj farmaceutskoj laboratriji.

KARLES: I dalje tamo radim.

MERSE: To je istina. Skoro sam srela jednog kolegu i to mi je rekao. Stoga, on ne može biti.

KARLES: A ti si, Merse, bila u jednom preduzeću za consulting. Ali ne sećam se u kom...

MERSE: ICR.

KARLES: I dalje si tamo?

MERSE: Ne, sad sam u jednoj banci. Ali vam neću reći u kojoj, ako vam ne smeta.

Nekoliko sekundi tišine. FERAN i ENRIK razmatraju ono što su rekli MERSE i KARLES.

FERAN: Vidiš?

ENRIK: Šta?

FERAN: Da nam to ničemu ne služi. Možda oboje lažu. Ako je neko od njih lažni kandidat, slagao je, a drugi, ako to zna, neće nam reći da ovaj laže, jer on već zna da je ovaj lažni i nema nikakvu potrebu da nam to obelodani.

ENRIK: Majku mu, baš je zeznuto.

FERAN: Oni su već objasneli svoj radni status, mi možemo da im verujemo ili ne. Objasnimo i mi naš i svi četvoro ćemo biti jednaki.

MERSE: Čini mi se da grešiš. Ovaj zadatak ne služi da pokaže ko je najpronicljiviji, već da proceni našu sposobnost da radimo u grupi. Imajmo poverenja jedni u druge. Radimo zajedno kako bismo otkrili ko je lažni kandidat.

FERAN: Kako je to slatko! Ali budući da lažni neće reći da je lažan, ne možemo raditi zajedno. Ne možemo imati poverenja jedni u druge.

KARLES: Ja mislim da je u redu to što si rekao... ti.

FERAN: Feran.

KARLES: A, da, Feran! Recite odakle vi dolazite.

ENRIK: Ja sam komercijalni direktor jedne prehrambene firme.

FERAN: Koje?

ENRIK: Ona nije rekla u kojoj banci radi.

FERAN: Sjajno! Pa i ja sam komercijalni direktor. Jedne laboratorije. I zato me čudi što te ne poznajem (KARLESU). Radim u Disfarmi, i nije mi nikakav problem da to kažem. U kojoj laboratoriji ti radiš?

KARLES: Pa ni ja neću to da kažem. Pogotovo sada kad znam da i ti radiš u istom sektoru.

MERSE: Ja znam gde on radi. I govori istinu.

FERAN: I kako mogu da znam da ti govoriš istinu?

MERSE: Zašto bih lagala?

FERAN: Upravo sam rekao, ako ti znaš da on radi ovde, zadržaćeš za sebe njegovu radnu istoriju, jer ti nije u interesu da nam olakšavaš.

MERSE: Ako nećeš, nemoj da mi veruješ, ali treba da se ponašamo kao ekipa. Važno je da nas troje pravih međusobno sarađujemo da bismo otkrili... prevaranta, kako on kaže. Da lažem, išlo bi na moju štetu.

FERAN: Onda reci u kojoj banci radiš. Nemoj da kriješ. Laž ide na tvoju štetu, zar ne?

MERSE razmatra šta joj je činiti.

KARLES: Ja radim u Raventalu. Nisam vam to rekao ranije jer... Jer nisam. Ali mislim da je bolje da idemo sistemom eliminacije, kako on kaže.

FERAN: U Raventalu? Od kada?

KARLES: Od pre pet godina.

FERAN: Poznaješ li Feliksa Garidu?

KARLES: Nnnne, ko je on?

FERAN: A Lauru... Lauru Sanćes?

KARLES: Znam jednu Lauru Vaskes?

FERAN: Da, u pravu si. Zove se Laura Vaskes.

KARLES: Ko je Feliks Garido?

FERAN: Moj rođak? Kapetan trgovačke flote. Koliko nam je ostalo?

MERSE gleda u štopericu.

MERSE: Četiri, skoro.

FERAN: Pa da krenemo sa eliminacijom. Po meni... Karles je u redu.

ENRIK: Da, ali možda ti sad radiš ono što je ona radila malopre. Možda ti znaš da ona laže, ali slediš njen put kako bismo se mi prešli.

FERAN: Ako ja sledim njen put, sledi ga i ona.

KARLES: Ja ne lažem i niko ne sledi moj put, ali ti... Vidi, žao mi je, ali poznajem komercijalnog direktora Disfarme i uopšte ne ličiš na njega.

FERAN: I ko je komercijalni dorektor?

KARLES: Reci ti to meni.

FERAN: Viktor Dunsberg.

KARLES: Ali ti si rekao da si...

FERAN: Komercijalni direktor, ali delegacije u Žironi.

KARLES: Ne poznajem tog iz Žirone.

FERAN: Onda ne možeš da tvrdiš.

ENRIK: Sada možda lažete obojica.

FERAN: A ona?

ENRIK: Ako je ona slagala, biće da i ti lažeš.

FERAN: Ako je ona slagala, to je njen problem. Zašto bih ja lagao ako ona laže?

ENRIK: Zato što se nadovezuješ na njenu laž, da bi mene prevario.

MERSE: Ja nisam ništa slagala. Niko ne može da se nadoveže na laž koju nisam izgovorila.

ENRIK: Možda, možda i nisi ništa slagala, ali ako je on (FERAN) shvatio da on (KARLES) laže, misliće da si i ti slagala i nadovezaće se na tvoju laž makar ona i ne bila laž.

FERAN: Dečko, upetljavaš se.

ENRIK: Ne, gospodine. Ako on (KARLES) nije to što je rekao da jeste, a vi znate da laže, slagaćete me da biste sačuvali laž za sebe.

FERAN: Nemoj toliko da razmišljaš. Vidi se da nisi baš navikao na to.

ENRIK: Pokušavam sebi da razjasnim.

FERAN: Sad ću ja da ti razjasnim. Da ja lažem, da sam ja prevarant, znao bih da on radi u jednoj laboratoriji jer smo već prošli nekoliko intervjua da bismo došli dovde. Predali smo im naš si-vi. Da sam ja iz firme, već bih znao sve o njemu i smislio bih drugačiju priču, a ne da radim u laboratoriji, jer bi on mogao da otkrije da lažem čim bismo počeli da pričamo.

Ostalih troje ga gledaju.

ENRIK: Možeš li da mi ponoviš?

FERAN: Neka me Karles pita o mom poslu šta god želi.

KARLES: Ne, nema potrebe gubiti vreme. Ja mu verujem. Mora da je neko od vas dvoje. Ti, Merse, to sa bankom, to me kopka. Mora da mi je to već neko pomenuo.

MERSE: Moguće je, ali, iz istog razloga, da radim ovde, već bi ti to neko pomenuo.

KARLES: I to je tačno.

MERSE: Ali kad smo već iskreni... Radim u Mediteran banci i šef sam odeljenja za marketing.

KARLES: Od kada?

MERSE: Od pre pola godine.

KARLES: Pola godine. I već hoćeš da menjaš?

MERSE: Da, pa šta?

KARLES: Ne, ništa.

FERAN, Enriku: Još samo ti.

ENRIK: Sad mi je jasno. Skontao sam... Mi ovde... Oni nas zajebavaju, bre.

FERAN: Njih dvoje?

ENRIK: Ne. Poverovali smo da postoji lažni kandidat jer su nam tako rekli, ali kako mi se čini, svi četvoro smo pravi kandidati i nema nikakvog prevaranta.

KARLES: Čemu onda služi ova komedija?

ENRIK: Pa tome da vide da li smo sposobni da uočimo da nas varaju. U Sjedinjenim državama je ovaj tip testiranja pri procesu selekcije sasvim uobičajen. Postavljaju ti problemske zadatke, zagonetke, da bi videli da li si sposoban da sagledaš situaciju iz nekog drugog ugla. Ovde se radi i o tome da svi verujemo da je problem u tome da postoji jedan lažni kandidat, da neko od nas ovde vara ostale, a zapravo, oni su ti koji nas varaju još od samog ulaska.

KARLES: Ne. Iz veoma prostog razloga. Nema nikakvog smisla to što mi ovde pokušavamo da pokažemo svoju pronicljivost, jer nema nikoga da je proceni.

ENRIK: Kako to da nema nikoga? Procenjuju nas iz druge prostorije. Sigurno postoje mikrofoni i oni nas slušaju. Ili čak kamere.

KARLES: Kamere?

ENRIK: Kandidate postave u takvu situaciju da poveruju da su sami i posmatraju ih kako se ponašaju.

KARLES: I gde su kamere?

ENRIK: Ne znam. Mogu biti skrivene bilo gde. U lampama... Šta znam. Postoji hiljadu načina.

Svo četvoro pređu pogledom po sali.

KARLES: Hoćete da kažete...?

FERAN: Vidi, to što kažeš zvuči tako dobro da ne mogu da verujem. Ti si lažni kandidat. Ti nam jedini nisi rekao gde radiš. Pa i to što u potpunosti poznaješ ovaj tip testiranja potvrđuje mi da si deo ekipe za selekciju.

MERSE: Da, ja sam uz tebe. Osim toga, naveo je taj razlog kad je već bio provaljen. Kad je uvideo da smo se nas troje izvukli i da su svi prsti upereni u njega, istupa sa tom pričom da nas oni varaju.

KARLES: Ne znam. Tu se meni nešto ne slaže. Neka objasni malo bolje.

FERAN: Prvo neka nam kaže u kom prehrambenom preduzeću radi.

ENRIK: To vam neću reći.

KARLES: Zašto?

ENRIK: Zato što ne želim. Ne nalazim da je neophodno.

KARLES, Merse: Vreme?

MERSE: Ostaju nam dva... i po minuta.

(...)

 

Žordi Galseran, Metod Gronholm, u Treći Trg (sveska 23-44), Treći Trg, Beograd, 2009, str. 112-116.

© 2017 by Hristina Vasić Tomše.