Gajimo cveće od plastike

 

(...)

​

4

​

Lili se vraća s modrim očima.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Jesi li joj videla oči?

Gospođa u odelu prilazi.

GOSPOĐA U ODELU: Vaše oči...

LILI: Lepe su, zar ne? Sunčala sam se na terasi kad sam bila dete, i ta svetlost me nikada više nije napustila, da, da, neki imaju tamne podočnjake a kod mene je obrnuto, oči mi svetle kao lampe u bioskopu zbog kojih ljudi sede na stolicama. Eto.

GOSPOĐA U ODELU: Tukli su te?

LILI: Plašim se da neću imati muškaraca i da ću ostati sama. Nije zbog novca, ima mnogo vrata, nego zbog bliskosti s ljudima. Mnogo je teško približiti se ljudima.

GOSPOĐA U ODELU: Jeste.

LILI: Sveti Franjo je ljubio gubavce, grlio ih, zar ne? Šteta da nema više takvih svetaca. Da, da, ali ima mojih muškaraca. Oni mene grle.

GOSPOĐA U ODELU: Da.

LILI: Ponekad. Moji muškarci su stipse. Ali ja moram imati novca, je l’? Da, da. Potreban mi je. Za supu.

Gospođa u odelu je pomiluje po kosi.

LILI: Kada bih imala decu, bila bih srećnija. Suze me vuku ka zemlji. Pa da. Pratim ih do rupa na makadamu.

GOSPOĐA U ODELU: Sviđate mi se, Lili.

LILI: Baš sam nesavršena, da, da. Kao bočica parfema bez zatvarača. Eto.

GOSPOĐA U ODELU: Baš mi se sviđate (grleći je).

LILI: Ja se pojavljujem na ulicama kao što se stvara smeće. Eto. Pojavi se zgažena konzerva, pojave se kore od pomorandže, pojavim se ja. Pa da. A svrab na rukama je isti kao i glad. Muči ruke umesto da muči stomak.

GOSPOĐA U ODELU: Nemojte da ljuštite kraste.

LILI: Moram da ljuštim kraste, da, da, inače će me prekriti i neću moći ni da dišem, ni da se češem. Kore od pomorandže na ulici rastu. Dođete od kuće bez kore, a ovde počne kora da vam raste. Malo po malo. Pa da. Imaš novčić za supu?

GOSPOĐA U ODELU: Imam supu viška. Hoćeš... hoćete?

LILI. Neću. Hoću novčić za supu.

GOSPOĐA U ODELU: Nemam.

LILI: Kunem se da je za supu.

Gospođa u odelu seda pored Oklopnjače Korževa.

GOSPOĐA U ODELU: Danas sam videla Žorža kako pere kola.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Svako radi šta može, blja.

GOSPOĐA U ODELU: Da, ali bilo mi je čudno.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Čudno?

GOSPOĐA U ODELU: Jeste.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Zašto, blja?

GOSPOĐA U ODELU: Neki čovek je parkirao kola.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Kola su bila prljava?

GOSPOĐA U ODELU: Jesu.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Trebalo je da se operu?

GOSPOĐA U ODELU: Da.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Nije tu ništa čudno.

GOSPOĐA U ODELU: Čovek nije tražio da mu operu kola. Izašao je iz njih, ušao u kafić da doručkuje. Ništa nije tražio.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Ništa čudno. Žorž opere kola i čovek oseti obavezu da mu dâ novčić. Ja to često radim.

GOSPOĐA U ODELU: Čovek nije ništa tražio, ušao je u kafić, Žorž mu je oprao kola, otišao, čovek je izašao iz kafića, primetio je da se kola sijaju, napravio je krug oko kola, prešao rukom preko vrata, preko haube, počešao se po glavi, ušao u kola i otišao.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Žorž nije sačekao da dobije par novčića?

GOSPOĐA U ODELU: Nije sačekao. Otišao je.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Zaboravio je?

GOSPOĐA U ODELU: Možda je zaboravio. Ali dva sata kasnije je učinio isto, i opet je zaboravio.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Neće imati za duvan.

Gospođa u odelu ustaje i prilazi Lili.

GOSPOĐA U ODELU: Ali ima i svojih dobrih strana, zar ne?

LILI: Šta to?

GOSPOĐA U ODELU: Život na ulici. Ljudi brinu o osnovnim potrebama, šta će jesti, gde će spavati, umesto da razmišljaju o italijanskim cipelama.

LILI: Ja nikad nisam razmišljala o italijanskim cipelama. U kući se dobro živelo, bilo je toplije. Eto.

GOSPOĐA U ODELU: Zalivamo cveće od plastike, to radimo. Posedujemo stvari koje ne služe ničemu. Sve je od plastike. A mi to cveće zalivamo i očekujemo da miriše lepo. Ali to je plastika. Posedujemo stvari, umesto da se trudimo da budemo srećni, dajemo život u zamenu za plastiku, sreću za plastiku i samu plastiku za plastiku. Radimo, da bismo imali takav život.

Gospođa u odelu ustaje, šeta ulicom, zaustavlja se ispred kafića. Seda i gleda ljude kako piju, i smeju se, i pevaju.

​

(...)

​

9
 

Pod lučnim svodom, Lili seda pored Oklopnjače Korževa.

LILI: Čemu služe?

OKLOPNJAČA KORŽEV: Šta?

LILI: Mape.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Da bismo znali kuda idemo, blja!

LILI: Ne idemo nikuda. Eto.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Treba da znamo da se orijentišemo.

LILI: Zbog čega da se orijentišemo?

OKLOPNJAČA KORŽEV: Rekao sam ti, blja, da bi znali kuda idemo, odakle dolazimo.

LILI: Dolazimo iz majčine utrobe, a idemo tamo (pokazuje na groblje). Eto.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Da, ali u međuvremenu treba živeti, zar ne?

LILI: Da bi živeo, ne trebaju ti mape niti da znaš u kojoj ulici se nalaziš.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Meni mape služe da se molim.

LILI: A ti se ne moliš s brojanicom? Ili na kolenima, kao ja? Da. Da.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Bojim se da Bog ne vidi dobro, da nema prozore i ne vidi šta se ovde dole dešava. Svaki dan prepešačim po jedno slovo.

LILI: Prepešačiš po jedno slovo.

OKLOPNJAČA KORŽEV: Da. Pogledam na mapi koje ulice treba da pređem da bih dobio, na primer, slovo R. Gledam kojim putem treba da idem da bih napravio to slovo. Petsto metara nekog bulevara, skrenem desno na neki trg, vratim se na glavni bulevar, krenem nekom dijagonalnom ulicom da bih napravio nogicu slova R. Tako ispisujem rečenice koje se vide s neba, blja, džinovske rečenice koje mogu da se pročitaju, čak i kad ne čitamo izbliza.

LILI: Ima mnogo vrata na svetu. Naše molitve ne funkcionišu, zato što su tako male?

OKLOPNJAČA KORŽEV: Ne znam. Ništa ne znam, blja.

LILI: Šta ćeš sada da napišeš?

OKLOPNJAČA KORŽEV: Danas?

LILI: Da, šta ćeš mu poručiti u svojim molitvama koje ispisuješ po ulicama?

OKLOPNJAČA KORŽEV: Danas pešačim slovo J. Napisaću mu „jebi se“.

​

​

​

Dečji krstaški rat

​

(...)

​

​

NA ULICI

​

Dete 1 i Dete 2 kreću se ulicom s milionima druge dece za sobom. Čuju se automobili. Čuju se ptice. Čuju se milioni glasova.
 

DETE 2: Zašto putevi na mapama nisu iste veličine kao pravi putevi?

DETE 1: Jer ne bi mogli da stanu na mapu.

DETE 2: Trebalo bi da naprave veće mape.

DETE 1: Pa da. Mogli bi da asfaltiraju puteve na mapama, i posade drveće, i izgrade gradove. I sve to u prirodnoj veličini. Tako bi trebalo da izgleda prava mapa.

DETE 2: Čak bi i automobili mogli da se kreću po putevima na mapama.

DETE 1: Tako se nikada ne bi izgubili.

DETE 2: Trebalo bi da idemo tamo gde se mesta nalaze u tesnom zagrljaju.

DETE 1: Protestant u ljubičastom džemperu kaže da se reči u biblioteci grle.

​

(...)

​

U BIBLIOTECI
 

DETE 1: Protestant sa smeđom kosom, razdeljkom na sredini i naočarima kaže: moj otac, koji mnogo voli knjige, kaže da je sreća udaljena koliko i biblioteka.

DETE 2: Došli smo da zahtevamo.

BIBLIOTEKAR: Šta da zahtevate?

DETE 1: Više sreće.

BIBLIOTEKAR: Na pogrešnom ste mestu.

DETE 2: Izbrojao sam korake dovde i ima ih šeststo četrdeset i devet.

DETE 1: To je velika razdaljina. Starijim osobama će biti teško da stignu do sreće.

DETE 2: Oni prave sitne korake.

Dete 2 pokazuje, praveći veoma spore i veoma kratke korake.

BIBLIOTEKAR: Šta to radite?

DETE 1 (Okreće se unazad): Protestantkinja u zeleno-žutoj majici zahteva da se promene superheroji. Kaže da su previše mišićavi.

DETE 2: Imate li časopise o superherojima?

BIBLIOTEKAR: Imamo.

DETE 2: Možemo li da ih vidimo?

Bibliotekar se udaljava i donosi nekoliko časopisa. Staje za pult. Deca ih listaju.

DETE 2: Stvarno su previše mišićavi.

DETE 1 (Okreće se nazad): Previše su mišićavi.

DETE 1 (Okreće se napred): Protsetantkinja u zeleno-žutoj majici kaže da bi junaci morali da budu naučnici, i umetnici, i lekari, a ne samo ljudi s mišićima. Ima raznih vrsta junaka.

DETE 2: Morate da menjate ove časopise.

BIBLIOTEKAR: Da nabavimo superheroje muzičare, i pisce, i advokate?

DETE 1: Da.

BIBLIOTEKAR: Advokate?

Dete 1 i Dete 2 se obrću unazad. Drže ruku na uvetu i slušaju predloge.

DETE 2: I poslastičare, i auto-mehaničare.

BIBLIOTEKAR: Kakva glupost.

DETE 1 (Okreće se napred): Protestantkinja u zeleno-žutoj majici kaže da mogu da budu i nezaposleni, kao njen otac.

BIBLIOTEKAR: Najbolje da vi to tražite za Božić.

DETE 1: Za Božić?

BIBLIOTEKAR: Na primer.

DETE 2 (Okreće se unazad): Protestantkinja sa kikama kaže da neće pomoći.

DETE 1 (Drži ruku na uvetu, da bi bolje čulo protestantkinju s kikama): Šta? Kaže da Deda Mraz ne ide svuda, kaže da za njega veliki deo sveta ne postoji.

​

(...)

​

​

Afonso Kruž, Gajimo cveće od plastike, Srebrno drvo - Treći Trg, Beograd, 2023.

​