© 2017 by Hristina Vsić Tomše.

Kamen iz odrona

Marija Barbal

TRANSLATED FROM CATALAN BY HVT

Svima je bilo dojadilo što nas je u kući bilo mnogo. I neko je morao da pretekne. Ja sam bila peta od šestoro braće i, kako je majka govorila, došla sam na svet jer je Bog tako hteo, a moralo se prihvatiti ono što nam On šalje. Marija, ona je bila najstarija, bila je domaćica više nego sama majka, Žuzep je bio naslednik a Žuan je bio u školi za sveštenike. Ostalih troje mlađih, čula sam mnogo puta da kažu kako je oko nas bilo više posla nego koristi. Nije bilo vreme izobilja, toliko usta a malo imanje morali su dovesti do rascepa. Stoga su odlučili da ja, pošto sam bila blage naravi i veoma razumna, odem da pomognem tetki, sestri moje majke, koja je već bila izgubila nadu da će imati dece, a posla joj nije nedostajalo. Udala se za jednog naslednika mnogo starijeg od sebe, koji je imao zemlje, barem pola tuceta krava, svinjac i zečeve, a pored toga i baštu. Dobro su živeli, ali im je nedostajalo ruku i društva jer su počeli da se osećaju starima. Tako sam, dakle, s trinaest godina i jednim zavežljajem u ruci, hodajući između Marije i oca, napustila porodicu, kuću, selo i planinu. Od Ermite do Paljaresa nema mnogo kilometara, ali je za mene to značilo čitav jedan dan pešice i gubitak moje kuće, koja me je gledala kako odlazim, i to me je bolelo iznutra više nego bilo šta u tim trenucima, dok sam išla niz ulicu, kao i gubitak jedinog sveta koji sam poznavala, sve to, ostajalo je iza mene.

U tim satima tihog hoda ka pijaci Monsena, gde će otac i Marija obaviti kupovinu i ostaviti me tetki i teči, padale su mi na pamet samo lepe stvari koje sam doživela u selu u kome sam se rodila i odakle uopšte nisam izlazila, sem zbog odlaska na planinu zbog puštanja stoke ili da bih šmugnula na slavu susednog sela, koje je činilo svega nekoliko kuća. Mnogo ljudi a malo žita.

Sećam se one tri zime kad sam išla na časove šivenja; bila sam jedna od retkih devojčica koje su tamo mogle da uče jer je kod kuće bilo starijih koje su bile dobre da rade. Kakva sreća što sam bila mala! Učiteljica nas je terala da vežbamo onaj okruglasti krasnopis sa završetkom svakog slova na gore i slovo r sa onom kvržicom ulevo koja je meni ličila na vadičep. A u školi nije bilo nimalo hladno jer donja Pakita nije dopuštala da je porazi škrtost domova, i govorila je da želi svake nedelje dobru gomilu drva za potpalu u učionici, jer slova ulaze u glavu samo uz malo vrućine i da, ako žele da naučimo, treba “pokazati malo dobre volje”. Jer ja i ono malo što znam, pošto sam kasnije zaboravila skoro sve, naučila sam na kastiljanskom. Nisam se mogla načuditi prvih dana tome što ovu gospođu učiteljicu, za koju ama baš niko nije znao odakle je mogla izaći, nisi mogao razumeti dok priča. Na kraju smo uspeli da je razumemo a i ona je razumela nas kada smo govorili, ali ne znam zašto se pretvarala da je sramota ili kao da joj je neprijatno. Tih zima kada sam učila da šijem sećam se kao da je bilo danas. Uvek bih sedela s Magdalenom, a kada bi nam rekli da čitamo, meni bi se oteo smeh i Magdalena bi zastala. Donja Pakita bi dobro namestila naočari i uozbiljila se kao zapovednik i tada bi me uhvatio onaj bol u stomaku od zadržavanja smeha, Magdalena bi nastavila a ja bih primetila da sam malčice pišnula u gaće.

Volela sam da idem u školu. Uvek je bivalo drugačije, činilo se da je pomalo i lepo biti dete. Kod kuće bi samo bio na smetnji. Ako bi se igrao u pojati sa senom, dečurlija bi ga svog razbacala; ako bi se približio vatri i preturao po šerpama sa ostacima hrane, raskokodakali bi se kao da se desila ne znam ni ja kakva nesreća; a ako bi pokupio neki kamen ili drvo za igru, time bi samo napravio nered. Jedino ako bi pomagao pri muži, ljuštio krompire, donosio drva, bio bi na sigurnom. Ali to je značilo biti veliki, a posle za tebe nema ni vina ni prženice, jer si previše mali.

(...)

Da sam se samo usudila da kažem: Pustite me da ostanem ovde, hoću da umrem na ovoj zemlji, ne bih ništa postigla. Čula bih kako sam kukavica, i šta ću raditi sama u tako velikoj kući. A ničemu mi ne bi služilo ni da sam dodala da je to moja kuća i da sam na toj zemlji proživela čitav svoj život... Nisam ništa rekla, kao da sam se u potpunosti slagala, baš kao da me vest nije nimalo zatekla.

 

Shvatila sam da nije istina da sam to mirno prihvatala i da nisam želela život. Nakon što smo otišli, život je za mene bio način da ostanem blizu mesta na kom su mi rekli da je sahranjen Žaume, da hodam bez imalo žurbe, da radim bez poleta, da pustim ljude da pričaju, da sačuvam ono što nas je toliko koštalo da steknemo. Toliko truda, toliko štednje, toliko nesreće. Sada smo zatvarali vrata i išli niz put, mnogo dalje no što je bila Nogera, išli smo više od dva puta dužim putem.

 

Zgrada sa sedam spratova, rekao je, a ja sam je zamišljala visokom do neba.

 

Nisam želela da se odvojim od svog sina, to nipošto, ali u obećanja da ćemo se vratiti kada sve krene na bolje, nisam mogla da verujem. Navirale su mi u glavu reči koje mi je tetka rekla mnogo pre nego što će umreti, pre deset godina možda. Još su devojčice bile kod kuće. Ne znam kako je tekao 

razgovor, ali ona je rekla da mi već nećemo umreti u toj kući, da je život bio isuviše težak u tim selima

i da omladina, koja je tada dolazila u sela, neće hteti to da podnosi. Sećam se da joj ja, kao po običaju, nisam protivrečila, ali su mi te reči delovale potpuno van pameti. 

Pomislila sam u sebi da je u pitanju starost koja ju je navela da vidi svet izmenjenim. Malo nakon toga, Elvira joj je dala za pravo odbivši svoje pravo na nasledstvo; nisam umela to da shvatim tada, jer sam računala na sve druge i činilo mi se, mučenici, da je to mnogo ljudi. Jedan oblak uspomena ispunjavao je svaki delić svake prostorije. Polagano, ostaće beličasti omotač, bez lica i reči. 

 

Kad moje sećanje bude videlo da se oblak rastače u slabu kišu, umreće jedan deo porodičnog života. Ti gvozdeni kreveti i oskudne slike sa uzglavlja, neravni zidovi i veliki, drveni sto s dve klupe sa strane, neće više nikoga čekati ko bi došao da na njima odmori svoje kosti. Prekriće se prašinom i paučinom dok prva oluja ne otvori prvu pukotinu, jedna mala priča ostaće iza i, ako se neko jednog dana seti nje i ispriča je, jedne nasmejane oči netremice će ga gledati.

 

Prošlo je vreme, jadni starče, ko još danas priča takve priče! 

Barselona je kuća u kojoj prozori ne izlaze na ulicu. Gledaju na hodnik zgrade i na lift za poslugu.

Barselona je sva kao sat. Kad nije otkucao, prerano je; kad je taj sat prošao, već je prekasno. U pola osam otvoriti vrata, u osam upaliti grejanje zimi, u deset dati ključeve ženi koja radi kućne poslove u trećem stanu na drugom spratu, u dvanaest podeliti poštu, u devet pokupiti smeće i u deset ponovo zaključati...

Barselona je daleko nebo i uplašene zvezde. Ona je vlažno nebo i jako siva kiša.

Barselona je ne poznavati nikoga. Samo one iz porodice. I, katkad, čuti kako pričaju nekim čudnim rečima. Zaboraviti zvuk domaćih životinja da biste gledali negde u podne kako prolaze psi na lancu.

Barselona je mali hleb koji se pojede svakog dana i mleko iz flaše, jako belo, bez kajmaka i nekog tanušnog ukusa.

Barselona je graja bez reči i neka gusta tišina puna konkretnih sećanja.

I ne znati nikoga kome bih se mogla požaliti, i gledati unuke koji se vraćaju iz škole noseći gomilu knjiga, i slušati neki aparat koji priča i peva, i neki drugi koji govori i gleda, ali nikad ne znam da li me vide.

I svakodnevno saznavati da ima jako malo poslova koje bih mogla da obavljam. Ponekad plaknuti sudove posle jela. Ali neće biti sigurni da sam ih dobro oprala. I kada je popodne Barselona neka priča odozgo, nema nikog da mu je ispričam i svima smeta što hoću od tog popodneva u Barseloni da načinim delić avanture iz zaboravljene planine.

Barselona je učiti da sve više ćutiš. Sve dok te neko nešto ne pita.

Barselona noću je svakodnevni beg. Počinje suvonjavom škripom lifta i galopira po puteljcima i šumama. Zaustavlja se na bilo kom mestu moje zemlje slušajući zvona. Otkucaj za praznik, otkucaj za molitvu..., sve dok ne dođe otkucaj za mrtve ne mogu da zaspim, a onda su snovi dugi razgovori koje ne mogu da vodim budna. Mnogo puta sam se čak probudila sa osmehom ili smehom u koji samo što ne prasnem zbog nečeg što kažemo.

Nekada se u Barseloni pojavi neko iz Paljaresa ko je došao kod lekara i doneo malčice mirisa na kravlju balegu ili seno, iako se umio kako treba. Ali možda je, ispod noktiju ili u nekom deliću kose, doneo svakodnevni miris koji mene ispunjava radošću. A zatim pitam za sve, za svaku porodicu koja je ostala u selu i za sve šta mi padne na pamet. Kad je tu neko, ne ućutkuju me. Malo mi se rugaju zbog toga što kažem. Ali to je način da budeš važan kad jako dobro znaš da si se pretvorio u beskorisnu staricu.

Barselona je za mene jako dobra. Ona je poslednji stepenik pre groblja.

Marija Barbal, Kamen iz odrona, Arhipelag, Beograd, 2009.